Knjiga sa naslovom - Treći dio
Kad sam imao 10-11 godina stari je počeo da me voda po fudbalskim utakmicama i treninzima. Sve se to dešavalo na Koševu i Skenderiji jer tada nisu postojali ni Koševo ni Skenderija! Ovo se ne može bolje napisati a objašnjenje je da veliki, novi Koševski stadion nije bio izgrađen kao ni kompleks Skenderija.
Na Skenderiji se igrao fudbal na terenu od šljake (šljaka je otpad iz visokih peći u Zenici, crne boje i tvrda ko kamen, ustvari tvrđa od kamena). Meni nikako nije bilo jasno kako neko može igrati na takvom terenu, jer, ako padneš sav se oguliš – do kosti. Bezobzira, tu su se igrale fudbalske utakmice “za raju“ jer nije bilo tribina.
Na koševu je (na slici gotre) bio travnati teren, isto bez tribina, koji se kasnije, kad je izgrađen stadion, zvao pomoćni teren. Pored je bila velika baraka sa svlačionicom i tuševima. Bila je i jedna mala soba u kojoj je radio obućar koji se zvao Firdus a svi su ga zvali Babo. On je stalno popravljao kopačke i zakucavao “čepove“ na đonove. Kad se igrala utakmica on je u ogromnoj šerpi pravio vruću limunadu od 3 limuna i 100 litara vode jer igrači na poluvremenu nisu smjeli piti hladnu vodu.
“Oružar“, šta god to da znači, je bio Osvaldo Monteno koga su svi zvali Valdi i sa ženom i sinom stanovao u toj baraci. Njegova žena Bahrija, koju su zvali Bahra, je u ogromnom loncu kuhala (prala) fudbalske dresove i stavljala da se suše napolju na dugačkim štrikovima. To je izgledalo kao da se cijeli tim postrojio i ljulja na vjetru. Oko barake sam se ja igrao sa njihovim sinom Kemalom koga su zvali Kemo. Ni njega ni mene fudbal nije previše zanimao pa smo igrali badminton i hodali po Koševskom potoku koji tada nije bio pokriven. Ja sam se trudio da uhvatim raka jer je na dnu potoka bilo mnogo velikih zelenih rakova, a niko nije znao kako se hvataju. Valdi je nekako smiješno govorio, a stari mi je poslije rekao da je on pravi Talijan. Otkud talijan u Sarajevu, nije mi bilo jasno! Valdi je za vrijeme Drugog Svjetskog Rata bio vojnik u Talijanskom garnizonu koji je bio stacioniran u Sarajevu.
Glavni je bio Njemački garnizon, a oni su bili “u sijenci“ i, vjerovatno samo hodali po kafanama i ganjali cure (talijani ko talijani). Kad se bližio kraj rata naređeno je povlačenje trupa iz Sarajeva. Otišli su i Nijemci i Talijani a Valdi nije htio da ide, dezertirao i ostao u Sarajevu jer se bio zaljubio u Bahru. Nije ni znao šta radi, jer da ga je tada neko uhvatio “oko bi mu izvadio“. Izgleda da ga je Bahra dobro krila jer bi i ona nagrabusila da su uhvatili Valdija.
Dok smo se bavili auto sportom, najbolji vozač u Jugoslaviji bio je Jovica Paliković iz Zagreba, koga smo zvali Jovo, a u Bosni i Hercegovini (po mom mišljenju) najbolji je bio Fadil Kadić.
Fadil je bio jedini u gradu koji nije dao da mu se puši u Fići “jer mu se prlja krov unutra“ – ne treba ni pominjati da su pod i karoserija stalno bili prljavi – da se vidi da je to sportski auto. Drugi Fadil je bio Ćerimagić koji je isto imao Fiću, ali sa Abart motorom od 850 kubika. Oba njihovih Fića su bili “spušteni“ jer su im federi bili podrezani. Federi su se podrezivali kod kovača, na Darivi, gdje počinje Vasin Han. Digneš auto na “kloceve“, izvadiš federe i odneseš kod kovača da odreže jedan krug. Neki su rezali i dva kruga, ali je onda auto bio prenizak i mogao se voziti samo na auto trkama. Problem niskog auta je što motor dodiruje cestu kad se jako zaljulja. Onda je Fadil Kadić u amortizere sipao ulje za mijenjač i diferencijal koje je jako gusto i govorio za svog Fiću: Probaj ga zaljuljati. Isto ko astal. Tako se rješio problema sa ljuljanjem auta, ali je nastao novi problem jer amortizeri uništavaju karoseriju jer hoće da se odvale od šasije za koju su zašarefljeni. Tako mu je jednom, na sred Vilsonovog (koje je bilo “kocka“ a ne asfalt) otpao cijeli prednji trap jer se odvalio od karoserije od strašnog truckanja.
Najčuveniji suvozač u gradu je bio Saka (Mirko Sakić) koji nam je bio glavni izvor informacija jer je znao sve o auto sportu, kako se koji vozač zove, za koji klub i koji auto vozi. Znao je, čak, kakve gume ima ko na svom autu.
Ja sam prvo vozio Škodu 1000 MB koju smo zvali Škodilak, a poslije smo Fadil Kadić i ja kupili Fiate 850 sport. Mogli su se naručiti i dobiti preko Bosna auta. Fadil je bio naručio boju banane a ja žuto-zelenu. Dođu na skladište Bosna auta dva Fiata: žuti i zeleni (Talijani su pod “banana boja“ podrazumijevali zelenu, a pod “žuto-zelena boja“ žutu). Fadil dođe prvi i odveze žutog, ja dođem kasnije i stoji samo zeleni na rasplaganju.
Tako sam ja uzeo zelenog (oliva verde – maslinasto zelena) Fiata i odmah u Trst kod Marija po mali volan, široke felge i gume i dupli auspuh. Kad sam se vraćao iz Trsta, ispred mene, na graničnom prelazu, bio je neki Reno sa novim aluminijumskim felgama koje su, očito, bile zamazane blatom da bi izgledale stare. Pogleda carinik točkove i kaze: Šta je ovo? Kaže vozač Renoa: Pa, blato! Kaže carinik: Gdje nađe blato? Nije pala kiša 3 mjeseca! Inače, naša raja su se dovijala na sve moguće načine da ne plate carinu. Još u Trstu su navlačili presvlake na sjedišta, odmah bacali stare felge i gume, oblačili po 5 majica i farmerki.
To su sve bili sitni prekršaji kojima je carina “gledala kroz prste“ a pravi šverceri zlatom i oružijem su imali vlastite metode. Oni bi na Ponte Rosu gdje su se naši uglavnom parkirali, izabrali neki auto koji nije iz (susjedne) Slovenije i odozdo ili u blatobran jakim magnetima kačili pakete sa robom. Onda bi sjeli u svoj auto i čekali da dođe vlasnik tog auta. Dođe vlasnik sa “metar“ kesa, sjedne u auto i krene kući. Ovi šverceri odmah za njim sve do granice. Tu se uvjere da je onaj prošao, oni prođu brzo jer nemaju ništa za carinu, i sve za onim dok negdje ne stane da popije kafu ili ruča. Oni parkiraju pored tog auta, skinu svoje stvari i pravac kući.
Najgenijalnija varijanta šverca je radila godinama dok je radila JAT-ova linija Frankfurt-Zagreb-Beograd. Švercer u ručni prtljag natrpa robu i uđe u avion u Frankfurtu a ima kartu do Zagreba. Avion sleti u Zagreb, on izađe, ali ostavi torbu u avionu. Avion stoji na pisti i čeka da putnici za Zagreb izađu a uđu putnici za Beograd. Ostali putnici sjede u avionu i čekaju. Drugi švercer ulazi u avion, ima kartu do Beograda i uopšte nema pasoš, jer mu ne treba i sjeda na slobodno mjesto ispod onog ručnog prtljaga. Kad avion sleti u Beograd, uzme torbu i izađe na izlaz “za domaće letove“ gdje nema nikakve kontrole. Tako se mogla švercovati samo skupa roba jer je čitava operacija skupa.
Pojedinci, kao jedan moj drug, čije ime ne mogu da navedem, a zvali smo ga Dedo imao je svoj sistem APP (ako prođe prođe). On je često išao u Minhen i tamo od naših šanera jeftino kupovao kradenu robu pa prodavao u Sarajevu. On bi robu natrpao u gepek svog Golfa, sve pokrio dekom i na deku stavio 100 maraka. Kad bi došao na carinu i carinik rekao da otvori gepek on bi rekao: otvoren je, nije zaključan. Onda carinik otvori gepek, pogleda lijevo-desno, sagne se kao da pretraži, tako sagnut stavi 100 maraka u unutrašnji džep, zalupi gepek i kaže: Dobro je, vozi.
Jednom sam u Minhenu bio s nekom rajom među kojima je bio i Fadil Kadić. Sjedimo u nekom grilu, jedemo i spremamo se za povratak kući. Ulazi šaner, nosi veliki Grundingov tranzistor i kaže: Evo dobar radio – 200 mara. Svi šute, nemamo više para, neko kaže: To ti je skupo, jarane! Kaže šaner: Ćuj skupo, u radnji je 700! Kaže Fadil: Evo ti 20. Kaže šaner: Ćuj budale, i izađe napolje. Mi još sjedimo i spremamo se da idemo, ulazi šaner i kaže Fadilu: Daj 100. Kaže Fadil: 20. Šaner opet izađe odmahujući rukom. Mi se pokupimo i kad smo izašli napolje priđe onaj šaner Fadilu i kaže: Dobro je, daj 20.
Kad smo jednom bili sa Dedom u Minhenu, idemo ulicom i u susret nam dolazi šaner. Pita ga Dedo gdje je Hamo i ima li robe. Kaže šaner: Jel' Hamo Crni? Kaže Dedo: Jes. Šaner: E, pa ne radi ti on na robi, on radi na džepu, robe nema, ali večeras radimo u robnoj kući, biće sutra.
Tada su bili u modi dugački, crni, kožni mantili, kao Gestapo iz filmova, i koštali 5 do 10 hiljada maraka. Kod šanera si ih mogao dobiti odmah za 500. Problem je bio veličina i što nisi imao gdje da probaš. Šaneri su to sve riješili. Nađeš šanera i kažeš mu da hoćeš kožni mantil. On kaže: Idi u robnu kuću, izaberi koji ti valja, probaj ga i u džep stavi ovaj papir. I da ti neki komadič zgužvane novine. Kaže: Vidimo se večeras tu i tu. Ti dođeš uveče tu i tu a on preko ruke u velikoj kesi donese mantil, uzme pare i ode.
Prvu radio stanicu u Sarajevu je poslije rata napravio Majstor Cigo (Đorđe Lukić) na svom tavanu u Njeogševoj ulici, gdje je stanovao. On je staru vojnu radiostanicu (iz rata) popravio, montirao antenu na krov i emitovao “program“ svaki dan po pola sata. Ujutru bi upalio stanicu i na jedini mikrofon govorio: Dobro jutro, slušate program radio sarajeva. Onda bi uzeo novine i iz njih čitao najvažnije vijesti. Kad bi završio sa vijestima, kaže: Sada slušajte muziku iz našeg studija, uzme harmoniku i svira borbene i narodne pjesme.
Prvu televiziju smo gledali u “prostorijama“ ili Socijali kako smo ih još zvali. Tu je Socijalistički Savez kupio i stavio u jedan kabinet sa vratima sa ključem i visokim nogama crno-bijeli televizor marke Favorit na čijoj je bijeloj navlaci od platna (jer se pokrivao kad ne radi) pisalo velikim slovima: Rafena Werke Radeberg, koja su se uvijek prvo vidjela kad Hasan (Japić) koji je bio gazda socijale, prodavao kafu, čaj i sok a mi smo ga zvali Hans, otključa ormarić, skine navlaku i upali televizor. U “sali“ su bile poredane stolice kao u kinu i tu su sjedili stariji i velika raja, a mi klinci stajali sa strane. Znali smo tako stajati satima i gledali okrugli test na televizoru čekajući da se nešto desi. To što se dešavalo je uključivanje u program talijanske televizije koji je emitovan direktno sa Bjelašnice gdje je bio predajnik, pored opservatorije. (Možda niste znali da se sa Bjelašnice, kad je lijepo i čisto vrijeme, mogla vidjeti Italija!) Onda bi mi gledali talijanski program satima a nismo ništa razumjeli, osim rijetkih muzičkih priloga.
Druga Socijala na Marindvoru je bila u Albanskoj kod Magribija džamije. Tu je redovno dolazio Ivica Bodnaruk (otac mog druga Bobana) i redovno zaboravljao kišobran kad je odlazio kući. Jedan dan dođe čika Ivica i dok je skidao mantil sjeti se kišobrana. On okači mantil na čiviluk i onda preko mantila okači kišobran tako da “nema teorije da ga zaboravi“. Kad je odlazio kući, skine kišobran, okači ga na susjedni čiviluk dok obuče mantil i (opet) ode kući bez kišobrana.
Čika Ivica je bio novinar i imao duha. Jednom je pred nama, kao svojoj ženi, ali da i mi čujemo pričao: Jesi čula da su amerikanci izmislili mašinu u koju staviš svinju a na drugu stranu izlaze kobasice? A pita Boban (njegov sin): A može li obrnuto? Kaže Ivica: To još nisu uspjeli. To je jedino tvom ocu pošlo za rukom. Smije se Ivica, a mi smo tek kasnije shvatili šta je htio da kaže.
Odmah pored Bobana je stanovao moj drug Kiko (Šefik Miralem) čiji otac je bio Ferhat, očni ljekar, a majka Zlata. Ferhat je bio malo “rasijan“ – kao pravi profesor. Jednom, po noći bude nešto loše supruzi Zlati i ustane Ferhat da joj skuha čaj. Ode u kuhinju, nađe ogroman lonac, napuni ga pun vode, stavi malo čaja i stavi ga na električni šporet. Uključi krivu ringlu i nervozno šeta po kuhinji i čeka da se čaj skuha.
Ja sam sa Kikom išao u isti razred, bili oboje u istom vodu “Ljubičica“ u izviđačima i ljeti radili zajedno u Kuparima. Kiko je bio krupan, lijepo građen i vazda zbijao šale.
Jedne godine smo u Kuparima radili Zeko, Kiko i ja i spavali u sobi za personal u kojoj su bila 3 kreveta, jedan sto i jedan ormar. U ormaru je stajala metla i dugačke željezne šipke koje su se uvlačile u platno na kabinama za presvlačenje na plaži. Šipke su bile savijene na kraju i izgledale kao štapovi za golf ili hokej. Imali smo miševe, koji su po cijelu noć nešto grickali i šuškali. Jedno jutro otvorim ja oko i vidim na podu miša. Viknem ja: Eno miša! Zeko i ja odmah skočimo da ganjamo miša, ustane i Kiko, ali stoji na krevetu dok mi ne ufatimo miša. Miš odmah zbriše pod ormar. Ja uzmem metlu a Zeko onu željeznu šipku od kabina i čeka na sred sobe držeći šipku kao štap za golf. Ja metlom prodžaram ispod ormara, miš izleti a Zeko ga opiči kao lopticu za golf i miš se “zalijepi“ na vrata. Ja ga onda metlom pometem u hodnik pa u čučavac halu i pustim vodu. Kiko silazi sa kreveta i govori: Jebo vas miš obojicu. Sljedeći put Zeko džara a ja pucam, i tako na smjenu do kraja ljeta. Na kraju je bilo 3:2 za Zeku u miševima.
Kikina žena je bila Ljilja (Ljiljana Savić) sa kojom sam išao u isti razred u osnovnu školu “vježbaonu“. Vjenčani kum im je bio Vlado Pravdić, a ja sam bio “šišani kum“ jer sam prvi odrezao pramen kose njihovom prvom sinu Gogi (Gordan). Drugi sin se zvao Bojan, a Kiko je vazda govorio smijući se: Volim ih ko da su moji!
Kiko je imao prvi gramofon sa pojačalom marke Dual, koji mu je stari donio iz Njemačke. Uz gramofon je donio i dvije male ploče sa po 4 pjesme Bitlsa, pa smo po cijeli dan slušali gramofon koji je stajao na podu i skakli uz muziku – dok neko nije nagazio na gramofon i iskrivio ručicu od igle. Onda sam ja muku mučio da nekako ispravim ručicu i popravim gramofon, što mi je na kraju pošlo za rukom.
Jedne godine Angela (Anđelko Tešan, na slici lijevo), koji je tada bio kapiten FK Sarajevo, a isto bio moja Marindvorska raja, kupi Mini Moris i kaže mi: Bil ti s mojim Minijem otišo u Trst i stavio mi one široke točkove? Ja kažem: Vazda. On mi da 1000 maraka i kaže da će dati još ako bude usfalilo. Ja odmah pitam Zeku hoće li samnom u Trst sa Minijem, on se u sekundi složi i mi isto popodne krenemo za Trst u namjeri da nigdje ne spavamo, nego samo u Trst i odmah nazad. Vozim ja, i kad smo odmakli od Sarajeva, vidim ja da Mini nikako ne može preko 90. Kaže Zeko: Dok se malo razradi. Angela vozi ko penzioner. Vozim ja dalje, 90 pa 90. Kad smo došli na domak autoputa, ne može preko 80! Izađemo na autoput, krenemo prema Zagrebu, već pao mrak, jer nam je trebalo “3 sata“ da dobacimo do autoputa. Počela neka kišica, Mini sve gori, i na kraju se ugasi na sred autoputa. Ne može se upaliti i bog. Duva hladan vjetar, nosi sitnu kišu, mrkli mrak i u daljini se vidi neko svjetlo. Mi guramo Minija da se ne smrznemo i usput kao stopiramo, ali nas niko ne šljivi. Naiđemo na saobraćajni znak sa nacrtanom benzinskom pumpom i ispd piše 5 km. Ja kontam da, ovako gurajući, možemo stići do pumpe do sutra u podne. Već je skoro ponoć, auta na cesti sve manje a i onako nas niko ne šljivi, ne prolazi ni milicija, ni vatrogasci ni niko da stane i pomogne. I kad smo izgubili svaku nadu i mislili da ćemo umrijeti na autoputu, zaustavlja se ispred nas vojni kamion TAM, izlazi vojnik koji ga vozi u prljavoj uniformi i prljavim (masnim) rukama i kaže: Šta je raja, đe je zapelo? Tu on ispriča da je iz Bosne, da je vidio sarajevsku registraciju i morao stati da vidi šta treba. Kaže da već 2 dana vozi iz Skoplja, da vozi kamion za Ljubljanu, da mu je kod Beograda “ispao kardan“ i da je 3 sata popravljao kamion. Mi mu kažemo da idemo za Trst i da nam treba neko da nas šlepa do Zagreba da popravimo auto. Kaže on da vojni kamion nikako ne smije šlepati civilni auto, ali kad je raja u pitanju može. Vrati on kamion u rikverc do Minija, popne se na karoseriju i baci neku masnu sajlu debelu ko ruka kojom se, valjda, šlepaju tenkovi. Sajla je kratka, najviše 3 metra i ima na oba kraja debele čvorove svezane kao ušica da se može nabaciti na kuku. Sad, nabaci on jedan kraj na kuku od kamiona, ali nema teorije da se drugi kraj zakači za Minija. Srećom je kraj sajle raspleten sa milion tankih sajli, jer to je bila sajla napravljena od sajli. Ja nekako nađem najdužu sajlicu debljine 3-4 milimetra i nekako je zavežem za nosač prednjeg desnog točka na Miniju. Glavna sajla stoji skroz ukoso jer je kuka od kamiona viša od krova na Miniju. Sjednu on i Zeko u kamion i krenemo za Zagreb. Mini ide tačno iza lijevog zadnjeg točka od kamiona jer je tako zakačena sajla. Kamion baca strašnu, prljavu vodu, vojnik vozi kao da ništa ne vuče za sobom, u Miniju ledeno jer ne radi motor i nema grijanja, brisači jedva rade jer se potrošio akumulator, ja se smrzao i sviram na sirenu da stanu, da se zamijenim sa Zekom, sirena svira kao na dječijem autu jer ne valja akumulator, a i onako je ne bi čuli u kamionu, ja pokušavam da blicam farovima ali su oni prljavi i svijetle ko svijeća, stadoše i brisači a kamion piči ko lud. Ja sada više ništa ne vidim ali napolju sviće pa nazirem kamion. On nas dovede u Zagreb i otkači ispred nekog automehaničara koji je još zatvoren jer je rano ujutru. Mi se zahvalimo vojniku, pitamo šta smo dužni, on odmahne rukom i ode. Izašlo sunce i ja uživam da se malo ugrijem. Ubrzo dolazi automehaničar i otvara radnju. Mi mu ispričamo šta je bilo, on otvori haubu, gleda u motor i kaže: Napukla je razvodna kapa pa nema struje na svjećicama. Otiđite i kupite razvodnu pa ćemo je promijeniti. Kažemo mi da nismo iz Zagreba i da ne znamo gdje da kupimo. On nas onako jadne i prljave gleda i kaže: Dobro, onda čekajte ovdje, ode u radnju i radi nešto na nekom drugom autu. Poslije jedno pola sata dolazi neki auto, izlazi momak, daje gazdi razvodnu kapu, on mu plati i začas je promijeni na Miniju. Dovuče neki akumulator na točkovima i pomoću njega upali motor od Minija i kaže: Ne gasite motor sat-dva. Mi platimo i za Trst, ide Mini ko lud preko 140, nikad bolje nije išao. Budemo mi u Trstu, kupimo 5 novih točkova sa širokim aluminijumskim felgama i gumama, bacimo stare točkove i nazad. Vozi Zeko, Mini ide ko avion i odmah nas zaustavi slovenačka milicija. Traži caja dozvolu, Zeko mu pruži, gleda caja dozvolu, pa Zeku, pa dozvolu i kaže: A naočare? (Kod Zeke je u dozvoli pisalo da nosi naočare.) Zeko, mrtav hladan, iz džepa izvadi naočare, stavi ih i kaže caji: Jel' sad dobro. Caja, vrti glavom, vraća mu dozvolu i kaže: Dobro je. I onda se pokazalo zašto je dobro što smo se bavili relijem. Vozi Zeko dalje, stalno 140, i odjednom prasak, eksplodira prednja desna guma pri 140 na sat! I to bi za svakog vozača bila katastrofa jer bi sletio sa ceste ili se zabacio i prevrnuo. Ali Zeko, ko da je 100 godina vozio formulu jedan, samo malo kontrira volanom i lagano koči i mi sasvim normalno stanemo u kraj ceste nakon jedno 500 metara. Tu vidimo da se guma sva pocijepala a oštetila se i aluminijumska felga. Mi stavimo rezervni točak i za Sarajevo.
Najhrabriji vozač u Sarajevu je, bez sumnje bio, Sejo (Sead Alihodžić, na slici lijevo) koji je prvo imao Princa (NSU Princ 1200). On je s njim vozio “Sejin rulet“ kad velikom brzinom sleti niz Dalmatinsku, presječe Titovu i uleti u Kulovića ulicu. To ne bi bio problem da Titovom ne ide tramvaj i da se, kad ideš odozgo Dalmatinskom prema Titovoj, može vidjeti ima li ga samo kad si 2 metra do pruge. Onda Sejo dok juri niz Dalmatinsku govori: Ima ga, nema ga, ima ga, nema ga, i preleti preko Titove u Kulovića ulicu (tada su sve ulice bile dvosmjerne). Sejin auto je poslije bio BMW 2002 Alpina od 150 konja. Tada je u Rajlovcu služio vojsku beogradski vozač Bata Perović pa je Sejo išao po njega da ga izvadi i doveze u kafanu Park da se malo vidi sa rajom. I dolaze jedan dan oni u Parkušu a Bata se drži za glavu i priča: Jebote, sav sam se izudarao! (Bata nije znao dobro sarajevske ulice.) Dođe Sejo, sjednem u BMW, krenemo prema Sarajevu i kaže idemo Grbavicom, ima krivina pa je interesantnije. Vozi brzo, ja se jedva držim za sjedište, gume škripe u svakoj krivini i dođemo u Zagrebačku koja nije puno krivudava. Tu ga Sejo naloži na 120 i dolazimo do Vrbanja mosta, ja mislim da ćemo pravo, a on prikoči i smota lijevo na Vrbanju, ja puknem glavom u prozor od vrata, a on na mostu opet prikoči i smota desno u Gundulićevu a ja puknem glavom u volan. Najveće uspjehe je imao kasnije sa Alfa Romeom sa kojim je bio neustrašiv na trkama i osvojio dosta nagrada. Onda je naumio da vozi formulu, pa je kupio novu VW Formulu 5 i poslije treninga u Celtvegu u Austriji priča: U Celtvegu na stazi svaki dan treniraju lokalni vozači sa autima koji su svi polovni, prljavi od ulja, sa raspar gumama i vezani žicom da se ne raspadnu. Dođem ja sa novom formulom i puste me da budem prvi na startu probne trke jer imam daleko najbolji auto. Mahne onaj zastavom, svi potegnu ko ludi, ja im pobjegnem na pravcu, pred krivinom prikočim a odmah me dvojica ufate (prestignu), ja za njima, ufatim jednog, pred sljedećom krivinom opet malo prikočim a ono opet dvojica pored mene. Ja kontam, bog ti jadan, kako oni voze kad ja vozim najbrže moguće?!
Poslije je Sejo vozio Formulu 2 i u Engleskoj imao strašnu nesreću gdje je dobio jak potres mozga i potpuno izgubio pamćenje.
Jedini čovjek koji je bio dobar Sejin suvozač je bio Slavan Bojović koji je znao da se zaglavi u sjedištu tako da mu nije smetala Sejina luda vožnja. Slavan sjedne, pruži skroz lijevu nogu i odupre se, desnu savije do sjedala, uhvati se desnom rukom za držač iznad vrata a lijevom za sjedište i tako ukočen može da izdrži svaku krivinu. Etapa relija Sutjeska 1969. se vozila magistralom od Omiša do Kotora po javnom saobraćaju, a Slavan je pričao da nigdje nisu išli ispod 120.
Bilo je u Sarajevu još neobičnih vozača, kao čuveni tandem Božo i Figura (prof. Božidar Prelević i arh. Josip Figurić) koji su vozili Princa i mijenjali se za volanom pri 120 na sat. Onda su jednom pukli u veliko drvo (kesten) kod Muzeja Revolucije, a drvo palo preko ceste.
Bili su tu i braća Škrielj (Bećir i Besim).
Bećir je imao automehaničarsku radnju i prvi Mazda servis, i tu je Besim pripremao Fiću za trku ulicama grada koja je samo jednom održana.
Besim je u Fiću stavio motor od Fiata 850 i dobio auto koji ima 4 brzine za rikverc i jednu za naprijed, jer se motor od Fiata 850 vrti na kontra stranu. To je Besim nekako riješio i natjerao motor da se vrti kontra, ali se onda i ventilator vrtio kontra pa se motor nije dobro hladio. Onda je Besim izrezao rupu sa strane na Fići da bi motor “fatao“ vazduh i hladio se.
Moj školski drug Mlađo (Mladen Vujović) je u svog Stojadina između prednjih sjedišta bio stavio običan Iskra, crni telefon, a u pretinac za rukavice sat budilnik. Onda bi on, kad hoće da mazne neku curu, navio budilnik kratko i namjestio da zvoni, recimo za 10 minuta. Kad bi cura ušla u auto odmah bi ugledala crni telefon i pitala šta je ovo. Mlađo bi onda nehajno rekao: Ma ništa, moj poslovni telefon. Cura bi slegla ramenima i oni bi krenuli. U neko doba, u sred vožnje, zazvoni budilnik, Mlađo digne slušalicu i kaže: Jeste, ja sam. Onda kao nešto sluša, pa kaže: Nemoj ti meni direktore ovo, direktore ono, reci im da sam na važnom sastanku, i spusti slušalicu. Cura bude impresionirana a dalje je bilo lako.
Jedno vrijeme smo skoro svako veče išli u atelje kod Dragana (Dragan S. Stefanović, akademski slikar) i družili se. On je preuredio stari tavan u Titovoj ulici, prekoputa Vojne bolnice, u svoj atelje, i tu dizajnirao omote za gramofonske ploče i razne plakate. Jedno veče dolazim ja kod Dragana i vidim sa strane nov novcat Iskrin telefon, iz koga visi žica i nije nigdje spojen. Kažem ja Draganu: Hoćeš li da ti spojim telefon. On kaže: Ma joook, nema ovde uopšte priključka, to sam ja kupio da ga crtam. Kažem ja: Ja budale... Kaže on: Nemaš ti pojma koliko je teško nacrtati telefon! Ja slegnem ramenima, a on kaže: Hajde da nacrtam tebe! Ja kažem: Neka, hvala, misleći, ko će sjediti 3 sata dok on crta. Ja nikada nisam vidio Dragana kako crta, nego samo kako slika foto aparatom, reže i slaže neke slike na papir i Letrasetom piše neka slova. Mnogo godina kasnije, jednom prilikom kad sam sjedio sa Bregom (Goran Bregović) i spomenuli Dragana, kaže Brega: Znaš ti kako on crta, munjevitom brzinom i perfektno. Onda meni bude žao što sam onomad, možda, uvrijedio Dragana kad sam odbio da me crta.
Ja sam u Sarajevu imao prvi fax karticu u kompjteru. Zovem jedan dan Mlađu na telefon da ga nešto pitam, javi se njegova sestra Slavenka i kaže da je Mladen dole kod doktora Arslanagića i da namještaju neku fax mašinu koju je dobio doktor. Kažem ja: Daj mi bogati broj od Arslanagića. Slavenka mi izdiktira broj i ja odmah, nabrzinu otkucam tekst u smislu: Gore piše PTT Sarajevo, služba za telefonske prekršaje, i dole napišem tekst: Naša služba je registrovala da na broju, pa stavim broj doktora Arslanagića, postoji neregistrovan fax uređaj. Molimo vas da hitno nazovete broj, pa stavim moj broj telefona, jer će vaša linija u protivnom biti isključena i snosićete odgovarajuće posljedice. U potpisu PTT Sarajevo. Pošaljem ja odmah fax doktoru, zvoni, zvoni i ništa, Ja ponovo, neko viče halo, halo i čujem u pozadini Mlađu kako kaže: Ma to je ba fax, nemoj se javljat. Ja ponovo pošaljem, zvoni, zvoni, zvoni, javi se fax mašina i fax prođe. Nije prošlo ni 5 minuta, zvoni meni telefon. Zove Mlađo i kaže: Znao sam da si majstor, ali nisam znao da si velemajstor, baš si nas isprepadao.
Bio je u Sarajevu još jedan unikatni vozač, a to je Vojo pilot (Vojo Marjanović) koga smo zvali pilot jer je vazda govorio kako će biti pilot. On je vozio Princa i u njemu imao radio montiran na krov auta, kao u avionu. Voji nije bilo teško da ga dohvati jer je bio visok i krupan.
Mnogo godina kasnije Aco (Aleksandar Jevđević, reditelj na TV) i ja treba da idemo poslovno u London a ja povedem i moju suprugu Mirjanu. Kad smo se vraćali iz Londona avion sleti u Zagreb i mi čekamo avion za Sarajevo. Aviona nema pa nema, stalno objavljuju da avion kasni pola sata i tako nekoliko puta. Kad je napokon, predveče došao avion, oni putnike u autobus i preko piste do aviona. Tu se svi putnici poredaju u kolonu od početka prema kraju aviona i čekaju da se prislone one stepenice na točkovima i da počnu napokon da ulaze. Ja, naravno, bukvalno zadnji u redu. Odjednom stjuardesa koja je bila skroz naprijed kaže: Molimo putnike da uđu na rep aviona, i pored mene se spuštaju uske stepenice iz repa aviona. Stepenice se spuste tačno pored mene i ja, prvi i posljednji put u životu, uđem prvi u avion. Gledam brojeve sjedišta a u daljini u sred aviona stoji neko u bijeloj košulji sa kravatom naslonjen laktovima na naslone sjedišta. Ja mislim da je to neki stjuart i da će se skloniti kad mu priđem. Ja i dalje hodam i gledam brojeve, a onaj se ne sklanja. Kad sam došao na pola metra od njega, dignem pogled, a on kaže: Đe si ba navro! Ja se zabezeknem i prepoznam Voju. Tu se mi pozdravimo i ja kažem evo baš tu su nam mjesta. Kaže Vojo: Nećeš ti tu, ti ćeš samnom u kabinu! Ja mu kažem da sam sa ženom i kolegom, a on kaže: Eto, ko bog, nek' se malo popričaju, i ja pođem za njim. On prođe u kabinu i obori neko sjedište preko prolaza tako da niko ne može ni tamo ni ovamo. Ja sjednem na to sjedište koje je uzdignuto i imaš savršen pogled na cijelu kabinu i naprijed kroz prozor. To je valjda sjedište za instruktore letenja. Vojo pita šta ćeš popiti i nudi me cigarama Marlboro 100. Ja kažem, može viski a neću cigaru jer uskoro polijećemo, pa će reći da ugasimo cigarete. Kaže Vojo: Ko će ba reći? Jesi ti normalan? Uvali mi cigaru, zapali i on i zovne dva viskija. Dolazi stjuardesa sa tacnom i dva viskija, ja hoću da ustanem da može da prođe a Vojo me trzne dole i kaže: Sjedi ba, šta ti je! Stjuardesa mu, preko mene, doda viski i oni krenu u proceduru za polijetanje. Vojo uzme neki plastificirani karton i govori glasno: Lijevi motor. Kopilot kaže: OK. Vojo dalje, desni motor, OK, lijevi flaps, OK, desni flaps, OK i tako on te ovo, te ono i na kraju kopilot kaže: Druže kapetane, spremni za poletanje. Tu se ja začudim da je kopilot sa kapetanom na “vi“ ali su to valjda pravila službe. Mi uzletimo, a njih obadvojica drže ruku na onoj ručici za gas od motora. Kad se avion ispravio i ušao u normalni let Vojo okrene svoju stolicu prema meni i pita gdje smo ono stali. Ja mu kažem: Prvo gledaj gdje voziš pa ćemo onda pričati. Kaže Vojo: Šta ba da gledam? Ja kažem: Pa da se ba ne sudarimo! Kaže Vojo: Ako ga vidiš, onda si ga udario. Nema šta da gledaš! Ja ga pitam: Pa gdje si ti do sada, čekali smo 3 sata. Kaže Vojo: Ništa me ne pitaj, vozim od 6 jutros, mijenjam kolegu koji ima kuću na Pelješcu, tamo neki požari pa otišo da spasava kuću! Kažem ja: Pa šta je vama, nije ovo tramvaj pa da se tako mijenjate. Kaže Vojo: Šta mogu, jaran mi je. I priča kako je jutros letio za Prag, i taman pred slijetanje nešto tako bljesne da zaslijepi i njega i kopilota i sletali su naslijepo. To su kaže, mikro meteori koji ulete i sagore u atmosferi uz strašan bljesak. A onda kaže za naš avion da leti Beograd-Skoplje-Titograd-Beograd-Zagreb-Sarajevo sve isti avion. Kaže dok sve obiđeš, svugdje malo kasniš, nabere se. Gledam ja one satove na komandnoj tabli i jedino znam šta je sat od benzina. Ima 3 sata za benzin, 2 su na nuli, a jedan na pola. Pitam ja Voju hoćemo li imati benzina do Sarajeva, kaže on: Biće, ne brini. Ja ga pitam zašto su dva rezervara prazna, zar avion ne treba uvijek da ima toliko goriva da se može vratiti odakle je pošao. Kaže on: Jesi lud, da vozam 2 tone tamo vamo bezveze! Onda kopilot kaže: Druže kapetane, ulazimo u proceduru za slijetanje. Ja gledam kroz prozor naprijed, ništa se ne vidi i kažem Voji: Da se ovaj nije malo zajebo, ne vidi se ništa! Kaže Vojo: Tek smo ba kod Zenice, Za 2 minute smo u Sarajevu. I onda se ukaže najljepši prizor. U daljini se vidi pista osvijetljena plavim svjetlima i izleda kao kompjuterska igrica. Kaže Vojo kopilotu nešto kao: Idemo na prvu. Kaže kopilot: Dobro. Oni spuste avion na pistu 2 metra od trave, 100 metara prije zvanične linije početka piste, legnu na kočnicu ko ludi i odmah pred aerodromsku zgradu. (Avioni inače rulaju do kraja piste, okrenu se i onda polako nazad do aerodromske zgrade koja je na sredini piste.) Pitam ja Voju gdje mu se tako žuri a on kaže: Čekaju me ba raja u kafani već 2 sata!
Na kraju objašnjenje za čitaoce: Kao, što ste do sada vjerovatno skontali, Vojo me je u Zagrebu vidio među putnicima i naredio da se spuste zadnje stepenice. To može samo pravi sarajevski mangup!
Ja sam se 1969. zaposlio kao video mikser na Televiziji Sarajevo, koja je bila u prizemlju zgrade Radio Sarajeva u ulici Danijela Ozme. Zgrada je unutra imala “stubište“ gdje su stepenice išle u krug oko praznog prostora gdje bi vjerovatno trebao biti lift. Moje prvo iznenađenje je bilo prvi dan posla kad me je Bakir Berberović, tehničar magnetoskopa, poveo sa portirnice u studio. Tada sam u tom stubištu vidio kako negdje odozgo visi magnetofonska traka sa buntom trake na kraju, a jedan metlom mlati po tom buntu. Uđem ja sa Bakirom, i on me upoznaje sa zaposlenima. “Tonac“ je bio Eso (Esad Pilav) i ja ga pitam zašto onaj mlati metlom po magnetofonskoj traci? Kaže Eso: Sigurno im je ispao kern a ide emisija. Pitam ja: Šta je kern? On mi pokaže jedan okrugli pleh koji koristi kao pepeljaru, a onda iz kutije, u koju bi mogla stati longplejka, izvadi ogromnu magnetofonsku traku, bez koluta, nego sa istim onakvim plehom (kernom) u sredini trake koja je bila debela i čvrsto namotana. Iako je kolut ogroman traka nije dugo trajala (20 minuta) jer je bila debela i kretala se velikom brzinom od 15 inča (38 centimetara) u sekundi. Onda se morala premotati na početak, jer je snimak bio mono (jedan kanal, puni trag). E, tu bi nastajao problem ako magnetofon pri premotavanju trake ne vuče dobro, pa traka bude nedovoljno zategnuta oko kerna. Onda sam kasnije gledao kako tonac, ako mu ispadne kern pri vađenju trake iz kutije, odmah baci cijelu traku u korpu za otpatke, jer se traka “saspe“ i nema teorije da se popravi. Kaže Eso: Otići ću ja gore da vidim šta je bilo. Inače, TV studio u Danijela Ozme je bio u 3 sekcije: Soba sa urđajima: magnetoskop, talekino, kontrola kamera i master kontrola, Režija: tonski pult, video mikseta, monitori i veliki prozor sa debelim staklom prema studiju, i sam Studio sa reflektorima, 2 kamere i 2 spikerska stola. Cijeli taj kompleks smo zvali samo Studio. Dolazi Eso, kaže bio gore, i priča šta je bilo. Radi im samo jedan magnetofon (drugi pokvaren, čeka se rezervni dio iz Švajcarske – magnetofon je marke Studer Master Recorder A80), prethodna emisija bila duga, traka se brzo premotava unazad, tonac u ruci drži traku za sljedeću emisiju i staviće je za vrijeme spikerske najave. Ide najava, premotala se traka, tonac je skine i kad je htio da stavi novu traku ispadne mu iz ruke i saspe se po podu. On ušnjira početak trake a cijeli bunt sa poda pokupi asistent i trk kroz vrata i hodnik i baci bunt niz stepenice. Krene magnetofon i ide emisija, a magnetofon vuče traku kroz režiju, hodnik i stubište i diže onaj bunt kao dizalica. On metlom mlati po buntu nebi li se još malo otpetljalo. Kaže Eso da su dobro prošli jer je “prilog“ bio kratak i nije trebalo raspetljavati čitavu traku. Drugi šok sam doživio isto popodne kad su se upalili reflektori u studiju. Ulazi najavljivačica programa (Sanja Sekerez), sjeda za spikerski sto da čita najavu programa, a ja vidim da drugi sto pored nje stoji ukrivo. Pogledam bolje i vidim da su pod dvije noge podmetnuta dva komada daske i da sto zato stoji ukrivo. Ja ništa ne pitam da se ne provaljujem. Završi se najava programa, i poslije par minuta ulaze spikeri Mira (Mirjana Jančić) i Knez (Zdravko Knezović) jer će uskoro početi “Večernji Ekran“. Sjednu oni za stolove, vidim ja Zdravko se iskrivio na stolici i pita kamermana: Jel' ovako dobro? Kamerman klimne glavom – kao, dobro je. Pogledam ja na monitor u režiji – slika normalna, nije ukrivo, pogledam kroz staklo u studio, ma ukrivo je 100 posto. Gledam ja okolo, niko se ne uzbuđuje, šutim i ja da se ne provaljujem. Pošto sam bio “novi“ nisam ništa radio, samo gledao. Prvi video mikser je bio Pegi (Predrag Erić). Kad se završio “Večernji“ i svi se razišli pitam ja Pegija: Što je ba onaj sto ukrivo? Nasmije se on i kaže: Ma to je Zijo (Šahović, tehničar iz servisa) juče mijenjao ortikon u kameri, nije ga dobro “centrirao“ pa je slika ukrivo. Napraviće on to sutra. Inače je “servis“ radio od 7 do 3, a mi radili od 1 do 8. To je bilo perfektno radno vrijeme za nas: Ustaneš oko podne, odeš na posao u 1, poslije posla taman za kafanu, možeš ostati u kafani dokle hoćeš jer ne radiš ujutro. Ne može bolje. Tako se završi moj prvi radni dan i Pegi i ja u “Evergrin“.
U tehničkoj sobi, na “masteru“ je bio jedini telefon, a pored njega slična slušalica od interfona čiji drugi kraj je bio kod ulaznih vrata sa interfonom na zidu. Jedno popodne Mira nešto pogriješi u tekstu, pa se ispravi, i pred kraj “Ekrana“ dofura Eso na master i Fahri (ing. Fahrudin Balvanović), koji je bio “tehničko vodstvo“, kaže: Zovi Miru kad se završi Ekran i uvali joj slušalicu od interfona i odfura u hodnik, pritisne dugme na interfonu, javi se Fahro i drži slušalicu od interfona u ruci. Završi se emisija, izlazi Mira iz studija, a Fahro viče: Miro, telefon, i uvali joj slušalicu od interfona. Ja stojim u blizini i čujem i Esu u hodniku i Miru na telefonu. Kaže Eso, dubokim glasom u interfon: Ovdje direktor, sad sam gledao emisiju i vidio da stalno griješite, ne može to tako, i govori još nešto, ja priđem bliže Miri da čujem šta ona govori, ona ne govori ništa, samo zabezeknuto šuti i poče da plače. Utom dođe Eso, smije se i zagrli je, Mira ga pogleda i odmah skonta u čemu je stvar i kaže: Ma idi ti Eso u PM, izbezumio si me!
Ja sam jednom iz njemačke bio donio dvije “igračke“, hemijsku olovku koja, kad pritsneš da izađe špic “ubije te struja“, i kutiju šibica u koju se odozdo stavi metak od “plašljivac pištolja“ i nategne mehanizam, tako da, kad se podigne, pukne kao pištolj.
Jedan dan, pred emisiju, Knez mi kaže: Daj tu olovku da uvalim Miri, jer mi stalno traži olovku pred emisiju kad pregledava tekst. Stavi Knez olovku u gornji džep od sakoa da se dobro vidi i sjedne u studio, i svi se skupe u režiji da gledaju na monitorima. Ulazi Mira, sva u žurbi, jer vazda kasni, sjeda za spikerski sto i brzo lista tekstove da vidi o čemu će govoriti. Prelista ona cijeli tekst i ništa, ne traži olovku. Mi širimo ruke i kroz staklo kao pitamo Kneza šta se dešava. Knez samo trepne očima i klimne glavom kao samo još malo. I onda, 2 minuta pred početak, kaže Mira: Daj Zdravko, molim te, olovku. Knez joj, mrtav hladan, pruži olovku, Mira pritisne, vrisne, baci olovku i izleti iz studija, sva se trese a svi se smiju. Mira viče: Pa jeste li vi ljudi normalni, ide emisija! Mi vidimo da smo pretjerali, zagrlimo je da se smiri, zagrli je i Knez uz osmijeh, 10 sekundi prije špice koja je baš krenula.
Na šibicu je naletio Mido (Midhat Paravlić) koji je tada bio mladi spiker-pripravnik i čitao kraće priloge i vijesti. Pred jedne vijesti stavim ja onu šibicu na spikerski sto i okrenem je tako da su slova naopako, a na šibici je pisalo nešto na njemačkom. Uđe Mido, lista tekstove a mi svi u režiji gledamo kroz staklo. Pogleda on šibicu, okrene je da vidi šta piše, ali je nikako ne podiže. Gleda on opet tekstove, pa šibicu i onda je podigne, valjda da vidi je li puna, šibica pukne ko pištolj, Mido skoči, baci šibcu preko studija i izleti napolje u hodnik. Tu čuje nas kako se kleberimo, skonta u čemu je stvar, vrati se u studio i sjedne za sto mrtav hladan, bez i jedne riječi.
I “gore“ na Radiju su se dešavale smiješne stvari. Jednom je Mirko Kamenjašević (spiker i sportki komentator) bio u zavadi sa toncem (zaboravio sam mu ime) jer ga je ovaj greškom (ili namjerno) umiksao u program kad je Mirko nešto psovao. Mirko htio da ga tuče i dobio “opomenu pred otkaz“. Tako su oni danima radili zajedno, a nisu govorili. Mirko odluči da to prekine na svoj, unikatni način. Jedan dan sjedi Mirko u studiju, tonac mu kroz interfon kaže: Čitaj za probu, Mirko samo otvara usta, ko fol čita. Gleda tonac kroz staklo, pa na miksetu, pa opet kroz staklo, pojača zvučnik na najjače, nema tona. Ulazi u studio, u žurbi odšarafljuje mikrofon, stavlja drugi, kaže ne valja mikrofon. Vrati se u režiju i kaže na interfon: Čitaj ponovo. Mirko opet samo otvara usta. Tonac sada, u panici, nadigne čitavu miksetu, pa odozdo zamjenjuje neke module, puca iz zvučnika kad ih on vadi i stavlja, ali nema tona iz studija nikako. Onda se odjednom gromoglasno (jer je zvučnik pojačan) čuje: Haj' ba spusti to, samo se zajebavam, sad smo kvit!
Svaki dan se, na kraju jutarnjih vijesti u 6 ujutru, moglo čuti: A sada se iz Hidrometeorološkog zavoda javlja Vuko Zečević. Vuko se vazda javljao sa svog kućnog telefona, ko će sabajle ići u Zavod! Jedno jutro se Vuko uspavao, jer je do kasno bio u kafani, zvoni telefon u 6 ujtru, skoči Vuko iz kreveta i čuje iz telefona: Ideš u program za 10 sekundi! On pogleda kroz prozor ulice i nebo, čuje signal i počne da govori: Poslije noćašnje obilne kiše očekuje se lijep i sunčan dan i tako to. Kad je završio izvještaj kaže mu tehničar sa radija: Vuko bolan, kakva te kiša spopala, to su ba prali ulice!
Jedne godine ode velika ekipa TV Sarajevo u Stolac gdje počinje snimanje “udarne“ serije “Kože“ sa puno poznatih glumaca. Reditelj je bio Aco (Aleksandar Jevđević) a filmski snimatelj Pujdo (Mustafa Mustafić) koji su spavali u istoj sobi u hotelu. Prvi dan snimanja snime oni samo jednu scenu i odmah vozač odnese filmsku traku na razvijanje u Sarajevo. Uveče se vrati vozač i svi sjede u hotelu i gledaju snimak na projektoru nekoliko puta. I poslije, kad je već počelo emitovanje serije, priča meni Aco: Gledamo mi snimak 5 puta, malo je reći da ku... ne valja. Gledam ja okolo niko ne reaguje, Pujdo do mene isto šuti i ništa ne govori. Legnemo mi da spavamo, ja ne mogu da zaspim, nerviram se, a Pujdo ništa, spava ko janje. Ja ne mogu više da izdržim, budim Pujdu i pitam: Šta ćemo Pujdo, ono ništa ne valja! Pujdo se samo okrene na drugu stranu i kaže: Dok nadođe, i nastavi da spava. Sad ja opet ne mogu da spavam, kontam šta ima da nadođe koji ku....? I poslije, kad je cijela epizoda bila snimljena i montirana, na projekciji, gledam ja, sve dobro, nisam ni primjetio kad je ta scena prošla. Ja kažem Pujdi da sam zadovoljan i da je sve u redu a on kaže: Pa rekao sam ti ja, dok nadođe.
Zaposlio se na TV Sarajevo Lala (Branislav Lalević, na slici lijevo, sa prkrštenim rukama) kao filmski snimatelj. Lala je bio veliki sarajevski mangup, visok i krupan, koji je vazda radio stvari koje bi svako uradio da ga nije stid. Zato sam ga ja i volio.
Jedan dan ode ekipa u Skupštinu da snimi izvještaj za Dnevnik. Novinar je bio Mufid (Mufid Memija) a snimatelj Lala. Kaže Mufid: Lala, snimi 10 minuta skupštine, a ja odoh u kafanu pa me pokupite kad završite. Lali nije bilo pravo, ali šta da se radi. (Novinari su uvijek pred svaku sjednicu dobijali spisak učesnika i tekstove govora pa su mogli napraviti prilog a da ne sjede na cijeloj sjednici.) Popodne, sjedi Mufid u filmskoj montaži da smontira film po tekstu koji je pripremio. Ušnjira montažer film i pusti, vidi se zgrada skupštine spolja. Kaže Mufid: Dobro, stavi 5 sekundi zgrade, i motaj dalje. Opet samo zgrada na ekranu. Kaže Mufid: Pa premotaj dalje. Kaže montažer: Pa premotavam cijelo vrijeme. Na ekranu, svih 10 minuta se vidi samo zgrada skupštine.
Bila jednom ekipa TV Sarajevo u Mostaru na snimanju. U Mostaru bile redukcije vode. Vrati se Lala u hotel poslije snimanja i ode da se tušira. Nasapunja se on, kad nestade vode. On, onako iz kade direktno niz stepenice, do recepcije i gol golcat viče: Jeste li vi normalni, odmah da ste pustili vodu!
Drugi, možda najveći, zajebant na Televiziji je bio Fudo (Fuad Mulahasanović), tonski snimatelj. Jedne godine išao autobus pun TV raje, jer je ekipa bila ogromna, da uradi direktan prenos 'Zelene panorame' – emisija za poljoprivrednike – u mjesto koje se zove Jelah. Urednik i voditelj je bio Nijaz Abadžić, novinar, i u ekipi bio i Fudo i Predrag Doder (Fudin kolega i u poslu i u zajebanciji). Oni su sjedili skroz nazad na “sećiji“ i cijelo vrijeme zbijali šale i cijeli se autobus smijao. Stane autobus ipred nekog granapa da napravi odmor. Uđu Fudo i Doder u granap “da vide šta ima“. Fudo vidi konzervu sa tripicama (škembićima), spremno za jelo, treba samo podgrijati, i kupi je. Krene autobus dalje i u neko doba pravi se Fudo da mu je muka i povraća mu se. Šofer iza leđa “trzne“ kesu i šalji dalje do Fude. Fudo otvori onu konzevu i, praveći se da povraća, saspe konzervu u kesu. Sjedi on tako, drži onu kesu u ruci, onako stisnutu gore da ne iscuri. Ubrzo, neki od putnika pita šofera ima li 'đe stat', mora u WC. Nakon par minuta stane autobus (opet) ispred nekog granapa i šofer kaže: Samo kratko, odmah idemo dalje, i otvori prednja vrata. Svi sjede u autobusu pa i šofer dok 2-3 putnika izlazi. Ide i Fudo sa onom kesom, sa kraja autobusa i kod izlaza ga šofer pita: Kako je momak, jel' bolje? Fudo kaže: Jes', dobro mi je, zavuče ruku u onu kesu, uhvati koliko god može onih tripica, digne glavu, zine koliko god može, i stavlja one tripice u usta a okolo kaplje i cijedi se. Pola raje u autobusu počne odmah da povraća po sebi, a šofer otvorio svoj prozor i povraća napolje.
Nekako u to vrijeme je u Sarajevu, na pola puta do Ilidže, bio popularan restoran “Zizo 10“ (Zizo desetka) čiji vlasnik je bio Aziz Imamović, dajdža mog druga Nune (Ismet Arnautalić). Zizo je bio bivši fubaler i nosio dres sa brojem 10. Bio je duhovit na svoj način. Imao je suprugu i kćerku, spavao je u kuhinji, na sećiji, jer je kući dolazio kasno, odnosno rano, oko 2 ili 3 noću kad zatvori restoran. U restoranu je specijalitet bio uštipci i lešo junetina. Jedno veče bili mi (raja sa televizije) kod Zize i večerali uštipke i lešo junetinu. Moj drug Makso (Želimir Maksimovć, kamerman) na kraj tanjira, pedantno, odvojio sve kožice, i sve što je bilo bijelo u junetini. Prolazi Zizo i kaže: Mladi gospodine, hoćete li vi jesti ovo? i pokaže na one kožice. Makso, sa gnušanjem kaže: Ma, neee. Zizo rukom uhvati sve one kožice, digne glavu, ubaci ih u usta i kaže: Hvala, prijatno.
Zizinu ženu je strašno nerviralo što Zizo kodkuće, kad mu ona sipa supu, uvijek traži so i posoli je. Ona mu je stalno govorla: Zizo bolan, probaj prvo! Zizo je uvijek odmahivao rukom i jeo supu. Jedan dan njoj dozlogrdi pa u supu stavi pola kile soli. Dođe Zizo, sipa mu ona supu, uzme Zizo so, posoli supu i pojede je bez riječi.
Bile u Sarajevu redukcije vode po noći. Dođe Zizo kući u 3 sata, odvrne česmu da pije vode, vode nema. Legne Zizo na sećiju da spava a ujutru ga u 6 sati probudi neka frka. Otvori Zizo jedno oko i vidi ženu i kćerku kako peškirima po podu skupljaju vodu i cijede u kantu. Pita Zizo šta je bilo, kaže žena: Crni Zizo, ostavio si vodu, curila pola sata, sva se kuća poplavila! Kaže Zizo ležeći: Daj, vala, jednu čašu kad je tako dobro točila!
Moj drug Zeko je vazda govorio kako muško i žensko ne mogu nikako biti prijatelji, jer muškarac gleda samo kako da je povali (ova posljednja riječ nije originalna, nego ona druga koja nije za pisanje). To je uglavnom bilo tačno osim u slučaju moje drugarice Mišane (Radmila Đorović, na slici lijevo, ja i Mišana). Mi smo zajedno išli u kafane, kod nje i druge raje “na kafu“, radili zajedno, preskakali preko ograde zajedno, bili zajedno suspendovani na poslu, spavali zajedno u krevetu, ali nikad, nikad nije bilo govora o seksu. Nije to zato jer je Mišana bila ružna, ili ima krive noge – nego “onako“ bez razloga. Nije to ni zbog onog nesporazuma svih vremana, kad cura zovne momka na kafu a on popije kafu i ode. Za Mišanu su čak govorili da ima najbolje noge u gradu, a i u licu je bila lijepa, iako se nije nikada šminkala i “karminala“. Ja sam je volio zato što “nije imala dlake na jeziku“.
Mišana je na TV Sarajevo radila kao tehničar slike, jer je bila završila tehničku školu, ali sa tehnikom nije imala blage veze. Udala se rano, rodila sina i namah se razvela. Ja sam govorio da je bila u braku 5 minuta. Sin se zvao Ranko Jajčanin (čije ime odlično opisuje situaciju). Ja sam govorio da mali treba da se zove Preranko.
Mali Ranko je odrastao sa 3 žene u kući (Mišana, njena sestra Slobodanka - Seka, i njihova majka, Rankova baka Milena) i, kao mali govorio u ženskom rodu (išla, došla, pošla). Jednom meni mali Ranko kaže: Ja svaki dan imam cenera! Ja kažem: Bravo, kako to postižeš? Kaže Ranko: Dobio od bake za rođendan cenera, a ne trošim.
Mali Ranko je počeo ići u kafane kad mu je bilo 2 godine. Mišana ga je u kolicima dovozila u kafanu “Modena“ (koju su svi zvali “kod Beneta“) jer je Bene imao separe gdje bi Mišana “parkirala“ kolica i onda sjedila u kafani. Mišana ga je jednom (i nikad više) bila dovela u TV studio u Danijela Ozme, pustila ga, a mali je munjevitom brzinom izokretao sve prekidače i potenciometre na tehničkim uređajima koje je mogao dohvatiti. Trči Mišana za njim, on trči oko uređaja i vrti prekidače, ne možeš ga stići. Poslije je treblo 2 dana da se sve podesi i vrati u prvobitno stanje.
Mali Ranko je bio genijalac, vidjelo se to od malih nogu. Kad je imao 10 godina, dolazim ja kod Mišane i pitam gdje je mali. Kaže Mišana: Ma šuti! Eno ga u svojoj sobi, proučava Cara Dušana!
Ranko je volio da čita i ja mislim da je pročitao sve knjige u kući.
Kad smo radili na televiziji, sa nama je radio ing. Boško Budiša. Nismo se baš puno družili s njim, ali smo se ponekad šalili. Poslije par godina postave Boška za šefa Radne jedinice. Mišana nešto zabrlja na poslu i pozove je Boško na razgovor. Uđe Mišana u njegovu kancelariju, sjedne, a Boško joj (na “vi“) kaže: Znate šta drugarice Đorović, vi ste... Mišana ga prekine i kaže: Znaš šta Boško, popušiš mi. Ustane i izađe iz kancelarije.
Ja sam u Sarajevu poznavao samo još jedno “čudo od djeteta“. Priča je sljedeća: Moj drug Boban (Bodnaruk) se oženi mojom drugaricom Renatom Derner (na slici lijevo, Boban i Renata). Ona zatrudni, ali dobije žuticu. Preleži ona nekako žuticu a ljekar joj kaže da bi trebalo da pobaci jer je 50 posto šansa da beba bude normalna. Boban i Renata odluče da ignorišu savijet doktora. Renata je bila u strahu da neće moći da doji, pa je dnevno pila po 2-3 litra mlijeka. Porodi se ona, rodi sina (Darka), može da doji, ali beba povrati čim je podoji. Odnesu oni bebu na pregled i ustanovi se da je beba alergična na laktozu (mlijeko). Onda su oni muku mučili da nahrane bebu jer ne postoji gora “bolest“ za bebu! Kažem ja Bobanu: Ovaj mali će ti, ili umrijeti ili biti genijalac.
Poslije 5-6 godina dođe Boban kod mene sa sinom Darkom. Nisam siguran da li je tada mali bio pošao u školu. Stavim ja malog na kauč i dam mu papir i olovku da dijete crta dok Boban i ja ne završimo šta je trebalo. Kaže Darko: Haj' ti meni zadaji zadatke iz matematike. Ja se iznenadim, pogledam Bobana, Boban kaže: Ma pusti ga! Pitam ja malog Darka: Koliko su 2 babe i 3 žabe? Kaže mali: Eee, ne može se to sabirati! Ja se zabezeknem, jer djeca obično kažu 5, a onda ih ti pitaš čega 5, baba ili žaba, i onda zbuniš dijete, i tako to. Sada opet ide pitanje, pogodite gdje je Darko danas i šta radi?
Nisam imao namjeru, ali sad vidim da moram da napišem “ko je taj tvoj Boban!“ i na koga je mali (šalim se, ali u svakoj šali ima pola istine.) Boban je završio Elektrotehnički fakultet u Sarajevu, i kao mladi inženjer zaposlio se u Energoinvestovoj fabrici žice na Stupu. Nije to baš bio njegov izbor ali je morao, jer je bio stipendista Energoinvesta. Nije njima, baš ni bio potreban nikakav mladi inženjer, ali su ih morali primati jer je bar pola studenata elektrotehnike primalo stipendiju Energoinvesta. I sad, ja nisam nikad bio u toj fabrici, ali sam znao šta je žica i čemu služi. I ovo dalje je sve po Bobanovoj priči (pošto kupio, poto prodao). Prvo, ta žica nije uopšte žica kako svi zamišljamo žicu, to je strašno debela (ako se može nazvati) žica, jer nema boljeg izraza, koja se koristi u građevinskoj industriji za armaturu betona. U fabrici su ogromne prese nekako komade željeza “izvlačile“ u “žicu“ koja bi zatim prolazila kroz kadu sa istopljenim olovom, onda bi je mašina namotala u ogroman smotak i viljuškar ga iznosio i slagao u dvorište fabrike gdje je bilo “milion“ smotkova spremnih za utovar. U fabrici su postojala 2 bazena za istopljeno olovo, ali je radio samo jedan jer je drugi bio pokvaren. To je jako plitak “frtalj metra“ i veliki bazen između prese i mašine za motanje kroz koji prolazi žica da bi se obložila olovom i zaštitila od korozije. I taj, jedini, bazen nije dobro radio jer automat koji provlači žicu nije radio pa su radnici nekim dugačkim šipkama usmjeravali žicu koja se kretala utopljena u olovo. Tu je ranije bio, nesretnim slučajem, ugazio neki radnik, pa, kad su ga drugovi brzo izvadili, u bazenu mu ostale noge (stopala) zajedno sa cipelama! E, tu nastupa Boban, jer je odmah skontao zbog čega ne radi automat koji vuče žicu kroz istopljeno olovo, našao je kvar u kontrolnoj tabli, a bio skontao kako se može popraviti i drugi bazan kome nije radio grijač za topljenje olova. Ode on kod svog šefa i kaže mu kako se lako može popraviti komandna tabla, a i kako se može popraviti drugi bazen. Kaže njemu šef: Nemoj se ti, mladiću, miješati i raditi poslove koje ti niko nije rekao da radiš! Boban vidi da tu nema spasa i počne tražiti neki drugi posao. U fabrici vidi okačen interni oglas da IBM traži mlade stručnjake za specijalizaciju ili rad u Americi. Test će biti u Ljubljani u organizaciji Iskre iz Kranja kao partnera IBM-a. Ode Boban u Ljubljanu na test, gdje je došlo mnogo kandidata iz cijele Jugoslavije. Vrati se Boban, kaže da je test bio “strašno zajeban“, trajao 4-5 sati i da će rezultati biti za nedelju dana. Kroz desetak dana dobije on pismo od Iskre iz Kranja gdje piše nešto u smislu “hvala lijepo, niste prošli.“ Boban bude malo razočaran, ali šta se može, idemo dalje. Nije prošlo ni mjesec dana, stiže drugo pismo od Iskre Kranj, gdje ga zovu na razgovor i nude mu odmah plaćene putne troškove i preseljenje za cijelu porodicu, nov dvosobni stan u Kranju i (za ono vrijeme) ogromnu platu. Pita mene Boban šta da radi, kažem mu ja: Fataj se Kranja. Tako i bude, Boban preseli u Kranj i radi u Iskri kao vođa projekta za digitalne telefonske centrale (Metakonta iz Švedske) po čijoj licenci je Iskra počela da ih proizvodi i zamjenjuje sve stare telefonske centrale u cijeloj Jugoslaviji. To je ogroman i dugotrajan projekat na kojem je Boban savršeno radio. I, sada ja kažem, jer to niko, nikada nije rekao, da sam ubijeđen da je Boban bio daleko najbolji na onom IBM testu, da su ljudi iz Iskre to vidjeli i nisu dozvolili da takav momak ode u Ameriku ili ostane u Sarajevu. Ima tu još strašnih priča, kao ona kad su noću slali avion iz Beograda po Bobana jer je “pala“ telefonska centrala (iako su jedino u Beogradu bile 3 centrale, jedna pored druge, a u svim ostalim gradovima po 2, glavna i rezervna, jer telefon “ne smije nikako pasti!“
I sada, na kraju se ponovo vraćam na TV Sarajevo, jer sam od prvog dana vidio da tu neće biti dosadno. Moj stari je govorio da je televizija kao prije rata željeznica. Tu se mogao svako zaposliti. Ovo “svako“ se ne odnosi na neke loše đake, nego na lepezu profesija koje tu rade. Na televiziji ima 10 puta više profesija nego na željeznici i 5 puta više nego u filmskoj industriji. A za film se govorilo da je sinteza svih umjetnosti. Ako je to tačno, onda je televizija sinteza svih umjetnosti, plus sinteza najsavremenije nauke i tehnike. Ovo za nauku i tehniku je 100 posto tačno jer je put od izvora signala do prijemnika strašno komplikovan, da je veće čudo kako radi nego kako ne radi i da će uvijek biti u razvoju.
1975. godine su se i Radio i Televizija Sarajevo preselili u Novi Dom na Alipašinom Polju. Na TV Sarajevo je bilo more zajebanata i duhovite raje. Prednjačili su Drago (Dragoljub Maslić, novinar, komentator i urednik) i Ismet Mehić, urednik. Drago je za Dobrotu Lošića, u šali, govorio: Dobrota bi i u Beogradu bio Lošić.
Naša raja su tada u pauzama išli u Vojni otpad, koji je bio u blizini “da vide šta ima“. Jedan dan Drago, Mufid Memija (novinar i voditelj Dnevnika) sa još nekom rajom, odu u otpad i kupe onu štanglu sa natpisom “Taxi“ koja se montira na krov auta. Kad su se vratili na parking, vide Dobrotu kako ulazi u svoj VW Bubu, Drago odmah kaže Mufidu: Idi ga zagovaraj. Mufid brzo izađe, maše Dobroti, kao da ga nešto pita, Dobrota spusti prozor i Mufid mu nešto govori. Drago i još neko, uzmu onu Taxi štanglu i otpozada je pričvrste na krov Bube, klimnu glavom Mufidu i odu. Sutradan Dobrota priča: Izađem ja na cestu, vidim raja mi mašu, mašem i ja njima, neki zakorače na cestu i mašu, mašem i ja njima, kontam, nisam ni znao da sam toliko popularan.
Drugi put, Ismet Mehić treba sa Mufidom da ide u Zenicu da nešto snimaju. Sjedi ekipa u kombiju i čekaju Mufida, pa da krenu. Mufida nema pa nema. Ode Ismet u redakciju, Mufid na telefonu (vjerovatno bari neku curu), Ismet širi ruke, kao šta je tebi, Mufid pokrije rukom slušalicu i kaže: Hajte vi, doći ću ja mojim autom (Mufid je vozio žuti Ami 8). Vrati se Ismet i oni krenu za Zenicu. Pred samom Zenicom zaustavi ih milicija “rutinska kontrola“. Sve je u redu, a Ismet kaže milicioneru: Ubrzo će naići žuti Ami, vozi ga Mufid Memija i nema kod sebe dozvolu. Zaustavite ga i on će početi nešto da folira, a vi recite: Oooo, pa znam ja vas sa televizije druže Šagolj, sve je u redu. Dođu oni u Zenicu, dođe i Mufid, ništa ne govori. Snime oni brzo šta je trebalo, Mufid ode prvi a oni će kasnije dok utovare opremu u kombi. Na povratku, tamo ista milicija, stane kombi i Ismet pita milicionera kako je bilo? Kaže milicioner: Bilo je super. Kad sam mu rekao “Šagolj“ on izleti iz auta i viče: Gdje je Ismet Mehić, gdje je Ismet Mehić?
Smiljko Šagolj je bio novinar i voditelj dnevnika, koji je bio dobar čovjek, ali je volio stalno “da se slika“. Radio je stvarno “ko lud“ i skoro svaki dan se pojavljivao na ekranu, ili je bio voditelj Dnevnika ili je imao neki prilog. Jednom je bio sa ekipom u Kanu i napravio prilog, a kad su se vratili u Sarajevo, sjeti se da je zaboravio da snimi najavu priloga, pa odvede ekipu pred neki zid i snimi najavu za prilog iz Kana, kao, dragi gledaoci, javljamo se iz predivnog Kana, na Azurnoj Obali i tako to. Gledaoci prepoznaju zid i tu bude frka, kako ga nije stid, nije uopšte bio u Kanu, i tako to. Nikako nije mogao dokazati gledaocima da je stvarno bio u Kanu.
Sa njima u Redakciji inormativnog programa je radio i Milan Zorić, novinar i voditelj Dnevnika. Jedan dan zvoni telefon u redakciji i javi se Drago (Dragoljub Maslić). Iz telefona se čuje ženski glas koji kaže: Oprostite, je li to kabinet druga Milana Zorića. Drago prevrne očima i kaže: Jeste, izvolite. Kaže glas: Mogu li, molim vas, dobiti druga Zorića na telefon? Kaže Drago: Moraćete nazvati malo kasnije, upravo smo ga poslali po burek.
Bio je TV festival u Portorožu, gdje su se takmičile Jugoslovenske TV stanice u raznim kategorijama. Te godine je uveden i TV Dnevnik kao kategorija, festival je trajao nedelju dana i nije se znalo koji dan će žiri gledati Dnevnik. Na kraju festivala se sazna da je voditelj Dnevnika iz Sarajeva, koji je ušao u “uži izbor“ bio Mufid Memija, i da će se rezultati saznati isto veče, a objaviti zvanično sutradan. Tada je restoran u TV Domu (zvali smo ga Snek) imao dugački šank sa dva lokalna telefona na dva kraja. I tako, sjedi Mufid i ostala raja u Sneku i čekaju rezultate. Drago (Dragoljub Maslić) ode na drugi kraj šanka i nazove, okrenut leđima, telefon koji je bio na ovoj strani u blizini Mufida. Javi se konobar, a Drago mu kaže da zovne Mufida. Preuzme Mufid slušalicu a Drago govori: Je li to tovariš Mufid Memija, želim prvi da vam čestitam na nagradi, i tako to sve onako pola na slovenačkom. Nije ni završio a Mufid pokrije slušalicu rukom i kaže konobaru: Piće za sve, na moj račun! Sjedne Mufid za sto, raja mu nazdravljaju i čestitaju, dolazi Drago, smijući se, da mu i on čestita, Mufid se lupi rukom po čelu i kaže Dragi: Svaka ti čast, majstore!
I, sada najnevjerovatnije: Parkirali smo aute ispred Sneka, i onda je bila krivina gdje se izlazi na dugačku cestu do rampe na ulazu, pa preko tramvajske pruge na glavnu cestu (VI Proleterske brigade). Svaki dan je popodne i do kraja posljednjeg Dnevnika bio dežurni ilustrator, ako zatreba neka nova ilustracija ili natpis. To se sve spremi ranije i dežura se u Sneku (kafani). Taj dan je bio dežurni Taja (Branko Tatić). Program se “otegao“, Taja dobro popio u Sneku, i kasno noću, kad je završio program, izlazi jedva iz Sneka i sjeda u svoj auto (Simka 1000). Nije dobro zalupio vrata, i na krivini ispadne iz auta, a auto nastavi polako da ide prema rampi. Dežurni portir vidi, po farovima, da se približava auto i digne rampu da ovaj prođe. I, polako prolazi auto bez vozača, portir ne može da vjeruje svojim očima, a autu se ugasi motor i stane na tramvajskoj pruzi. Izleti portir iz kućice, a iz mraka, krivudavo trči Taja i viče: Ode mi auto, jebote!
Na toj istoj rampi se vikendom moralo zapisivati u knjigu ime i kad si došao. Jedno jutro, dolazim ja na neku montažu, upisujem se u knjigu, zaustavlja se tramvaj i izlazi Bibi (Milan Bilbija, reditelj, na slici lijevo, suprug Nede Ukraden). Ja stanem da ga sačekam, prilazi on sav raščupan, sa podočnjacima i naočarama za sunce. Gledam ga ja i kažem: Mora da ti je žena na putu pa si direktno iz kafane! On digne dva prsta i kaže: Dva dana. Odemo mi zajedno do montaže a tamo raja, dok čekaju Bibija gledaju strani program gdje ide neki snimak ili prenos iz Mulen Ruža, gdje one u širokim suknjama skaču, prevrću se preko glave i igraju, uz muziku, kan-kan. Sjedi Bibi, pije kafu koju su mu donijeli, gleda kan-kan i kaže: Bog ti jadan, zamisli ovo ti poso i dođeš mamuran na poso!
Mirza Idrizović (poznati reditelj) je jedne godine snimao seriju “Hodoljublja“ čiji je scenarista i voditelj bio Zuko (Zulfikar Džumhur, pisac, slikar i humorista). Snimali oni u Španiji i hoće Mirza da snimi Zuku pri izlasku sunca. Ustanu oni “u cik zore“ sjede na obali mora u kafani koja se taman otvorila, piju duple kafe, protrčavaju neki džogeri, Zuko ih gleda i kaže: Jadni ljudi, oni i ne znaju da je Bog svima dao isti broj koraka!
Mislio sam da nekako ovdje završim, ali moram još zapisati, po meni, najhumaniji i neponovljivi fol svih vremena. Dok je TV bila u ulici Danijela Ozme, nismo imali veliki studio za snimanje pograma. Za tu namjenu smo koristili filmski studio Bosna filma u Jagomiru. 1975. mi tu nekoliko dana snimamo numere za Novogodišnji program. Zdravko Čolić je baš bio izdao njegovu prvu LP ploču u životu, i jedan dan došao na snimanje u Jagomir. Nakon snimljene 2-3 numere, objave pola sata pauzu dok se promijeni scenografija. I onda Bobo (Slobodan Vekić, kamerman) priđe Čoli i kaže: Haj' učini jedno dobro djelo! Kaže Čola: Šta treba? Kaže Bobo: Djetetu mi je danas rođendan. Ja mu kupio tvoju ploču i oni je vrte od ujutru i skaču uz muziku. Haj' samnom, autom, samo da pozdraviš djecu i odmah se vraćamo! Kaže Čola: Vazda! Dolaze oni u Bobanovu kuću, a još u hodniku se čuje, sa gramofona, kako Čola pjeva neku pjesmu. Čola, onako 'svečano' obučen, sa leptir mašnom, otvara vrata od sobe i pjeva (na plejbek) tu istu pjesmu sa raširenim rukama i smije se. To se sada, dalje ne može opisati. Morate zamisliti misu u Katedrali i na vrata ulazi Bog lično!
Bobo (Slobodan Vekić) je nedugo zatim tragično izgubio život u saobraćajnoj nesreći.
I sada, nakon ovoliko pisanja, skontam u čemu je tajna dobrog teksta! Sjetim se Avde (Abdulah Sidran) čije je tekstove u Oslobođenju moja majka obožavala da čita, jer je to Avdo perfektno pisao, upotrbljavao već zaboravljene riječi u pravom momentu i na pravom mjestu i koristio turcizme za koje je moja mama govorila da su pravi biseri, jer ih Avdo ubaci tačno gdje treba i opiše nešto u 2-3 riječi! To ne može svaki pisac jer je Avdo bio pjesnik i imao strašan talenat za metriku i dužinu rečenice. Metrika je ono deseterac, dvanaesterac i tako to, jer pjesnik mora da kaže sve u kratkim i podjednakim redovima a da se to sve nekako rimuje. Tu pjesnici i pisci često koriste inverzije i čudne riječi gdje je Avdo bio pravi majstor!
Nedostatak našeg jezka je što je Vuk Karadžić iz pravopisa izbacio dupla slova i naglaske pa je Zekina mala sestra Maja bila mislila da guzica znači malo dupe, što je tačno kad bi se mogao napisati akcenat ili duplo slovo i napisati guuzica (sa dugo U).
I, onda se sjetim dvojice od najvećih genijalaca na svijetu: Ivo Andrić i Ludvig van Betoven.
Ivo Andrić je genijalac, naravno, što je napisao roman i dobio Nobelovu nagradu, ali je još veći genije što je smislio ime tog romana. Po svakom pravopisu bi se taj roman trabao zvati Most na rijeci Drini, ili Most na Drini, ili Most u Višegradu ili Most u starom gradu Višegradu ili nešto slično, ali je Andrić, genijalno, napravio inverziju i ubacio turcizam na pravo mjesto i dobio naslov od 3 riječi, koji niko, nikada ne može zaboraviti! Jedina mana tog naslova je što se ne može adekvatno prevesti ni na jedan jezik pa se knjiga na engleskom zove: Bridge on the Drina river, što zvuči banalno i nema nikakav šarm.
Betoven je, naravno genije po svojim čuvenim simfonijama, i za svaku bi sigurno dobio Nobelovu nagradu da je tada postojala.
Genijalnost Betovena je ugrađena u njegovu petu simfoniju (Simphony No. 5 in C minor – Simfonija broj 5 u C molu, ili samo V Betovenova simfonija, kako su je zvali) a pravi naslov je bio Victory Symphony - Simfonija pobjede. Po meni je, kao kod Andrića, ali još genijalnije, sve rečeno u prve 2 sekunde djela.
To je ono čuveno: ta ta ta taaaa. To odmah zapamti i najmanje dijete, jer su to samo 2 note u 4 takta!
Međutim, u Morzeovoj azbuci ti ti ti ta ili ...- (tačka tačka tačka crta) je slovo V, koje kad se podignu dva raširena prsta znači Victory – pobjeda. U rimskim brojevima je V broj 5. Ta fraza se može odsvirati i na bubnjevima! Mnogi kažu da je to samo puka slučajnost, a to je, po meni, previše slučajnosti na jednom mjestu!
Pa ljudi, može li to bolje?!
Moram, pri kraju, da dam objašnjenje za neke riječi u tekstu, ako ovo slučajno (greškom) pročita neko ko nije iz Sarajeva:
• Jaran – Njemački: Jahrgang – vršnjak - tako su se za vrijeme Austrougarske zvali regruti (grupa) koji su išli na regrutaciju jer su svi bili isto godište – jarani.
• Markale – Njemački: Markthalle – zatvorena pijaca, pijaca sa krovom – Sarajevska tržnica.
• Bezbeli – to su, ustvari dvije riječi: bez i beli, beli je izraz koji su stare sarajlije koristili u značenju “mora da si“. Kao napr. ti kažeš: Nano, vidi što sam ovo lijepo nacrtao! A nana kaže: Beli si ti to crtao!
• Ba – skraćeno od 'bolan' – skraćeno od 'bolestan' - skraćeno od 'bolan ne bio' (za ženski rod je 'bona'). Sve rečeno u 2 slova.
Ja se sit napisah, a kažem da je sva ljepota u kratkoći (Laconica brevitas – Lakonska kratkoća) – vidi se da sam učio Latinski.
ha ha ha haaaa
Volim vas sve, i nemojte šta zamjerit'!
Boris Popović – (kratko) Pop (na slici dole)
Ovo sam morao napisati na posebnoj stranici – da se može lakše izbaciti. Ovdje hoću da ilustrujem nedostatak fonetskog pisanja (jer sam sve do sada pisao fonetski – bez stranih riječi) na dva primjera:
Za prvi primjer nemam isječak iz novina ali ide ovako nekako.
U Austriji je umro Paul Kurtz, neki političar ili diplomata (nije važno). U jednim beogradskim novinama su objavili tekst sa naslovom: Ostali smo bez Pola Kurca
Dodatak
za one koji ne vole puno da čitaju
Iz narodne pjesme:
Šta je život
Par koraka
Od avlije
Do sokaka
Iz knjige Olovka piše srcem:
Šta je početak, a šta kraj?
Početak je kad sam se ja rodio,
a kraja nema.
I sada (jer kraja nema) moram da citiram mog druga Ademira Kenovića, reditelja i producenta, kad su ga studenti pitali kako se pravi dobar film, a on kaže:
To vam je vrlo jednostavno, smislite dobar početak, bolju sredinu i najbolji kraj.
I kaže još Ademir: Film je realnost,
a život je fikcija.
I ja kažem da je to tačno, jer život prolazi,
a film ostaje (možda zauvijek).
I u budućnosti, dolazi momak (kome je deda pričao da je poznavao nekog Popa, Borisa Popovića) u knjižaru (prodavnicu knjiga – vjerovatno će postojati) i pita prodavača:
Imate li, možda, knjigu Borisa Popovića, Knjiga sa naslovom?
Prodavač: Kako se zove knjiga?
Momak: Knjiga sa naslovom.
Prodavač: To sam čuo, kako je naslov knjige?
Momak: Knjiga sa naslovom!
Prodavač: Znaš šta mali, idi ti zajebavaj nekog drugog!
Prodavač se okrene i ode da nastavi da čita knjigu
Book with the Title.
U prevodu na Austrougarski: Ein Buch mit einem Titel.
Na domaćem Latinskom: Quod cum titulo libri.
Ili, što bi Andrić rekao: Sa naslovom knjiga.
Sad se svi pitaju: Pa ljudi, ima li ovome kraja?!
FOTO
5. Ja u TV SA
6. Boris i Mišana
7. Anđelko Tešan
Komentari na price
2019-02-28 - Divna
Hvala
Svaka cast, iako ne poznajem puno raje o kojima si pisao sjedi 5 (odlican).
Ono sto pises sta je zivot, ovdje u Spaniji kazu, zivot stane u cetiri dana, a dva su vec prohujala, ziviii.
|
| |
 |
|
Ovaj spomenar očekuje sjećanja i priče o našoj raji iz vremena prošlog i vremena današnjeg
Pošalji priču |
Stare i nove priče:
|
