Knjiga sa naslovom - Drugi dio
Naša raja je uvijek nalazila način da zaradi neke lake pare. U raji je bio jedan Boris koji se zaposlio kao kondukter u tramvaju. Tramvajske karte koje su tada kondukteri prodavali u samom tramvaju su bile u rolni (kao danas toalet papir). U rolni je bilo 100 karata i kondukter je otkidao jednu po jednu i davao putnicima. Boris nije kidao karte po perforaciji nego “onako” tako da je od jedne rolne prodavao po 120-130 karata. Kad mu se usladilo i počeo da prodaje 150 karata po rolni dobio je otkaz!
Drugi fol velike raje je bila lutrija (srećke ili lozovi). Na Marindvoru je bila mala radnjica gdje su se prodavale srećke i naplaćivali manji dobici. U određene dane su bila izvlačenja dobitnika i onda je ogroman spisak bio izložen u izlogu radnjice i ljudi su sa ulice gledali spisak da vide jesu li šta dobili. Pošto uglavnom nisu dobijali, bacali su zgužvane srećke na ulicu. Tu smo nastupali mi, mala raja, koji smo bili zaduženi da skupljamo bačene lozove. Velika raja nam je plaćala recimo 1 dinar za 100 lozova. Onda su oni iz gomile lozova tražili loz koji je najbliži broju koji je dobio neku manju sumu jer se onda mogao odmah naplatiti. Uzmu loz koji se, recimo, razlikuje za 2 cifre. Onda sa drugog loza makazama pažljivo isjeku cifru koju treba zamijeniti na prvom lozu. Zalijepe taj papirić na neki drugi papir i onda, nakon minut-dva, kad se ljepilo osuši pažljivo odvoje samo gornji sloj papirića koji bude tanak kao cigaret papir. Onda taj papirić zalijepe preko cifre koju treba zamijeniti na prvom lozu. Onda opet nekog od nas klinaca pošalju da naplati loz ali neko od velike raje pođe s njim da ne bi zbrisao sa lovom. Naplaćivanje loza nije bio veliki problem jer je svjetlo u radnjici bili slabo a i zaposleni su to “odoka” kontrolisali. Sve je to dobro radilo dok klinci nisu prokužili u čemu je fol i počeli praviti vlastite lozove ne znajući da postoji još jedna faza između izrezivanja cifre i ljepljenja na finalni loz. Klinci bi samo isjekli cifru i direktno je gumirabikom zalijepili preko cifre na lozu i “iz aviona” bi se moglo vidjeti da je falsifikat!
Ja sam kasnije imao vlastiti originalni metod. 1965. godine je u Jugoslaviji uveden “novi dinar” i počele su se puštati u opticaj kovanice od 1 dinar koje su bile po veličini minimalno veće od starih kovanica od 10 para (ranije 10 dinara koje smo zvali “banka”). Najveća razlika je bila u boji jer je dinar bio srebrene boje i sijao se jer su sve kovanice bile nove, a banka žuto-bakrene boje i sve oksidirane i potamnile.
Ja negdje pročitam da se sa živinim hloridom (HgCl3 ova 3 treba biti dole u indeksu) može mijenjati i popraviti sjaj metalnog nakita i predmeta. Ja sam još ranije iznašao da ključ od mog podruma otključava hemijsku laboratoriju u gimnaziji i sad je došao trenutak da se iskoristi. Uzmem ja praznu flašicu od tinte (jer ima veliki grlić), uđem u laboratoriju, nađem veliku flašu sa naljepnicom HgCl3 i prespem malo. Onda “banku” ubacim u flašicu i na moje oči od tamne žute kovanice postade srebrna sjajna kovanica – na kojoj je i dalje pisalo 10 dinara ali je izledala kao oni novi dinari! (Taj srebreni sjaj kratko traje i nakon dan-dva nestane, a banka bude kao nova, sa originalnom bojom.) Onda “napravim” ja još jednu i odem u trafiku da kupim cigara. Pušila se Sarajevska Morava koja je koštala 1,80 dinara. Trafikant mi da kutiju Morave i vrati kusur od 2 banke. Ja te 2 banke odmah u flašicu i do sljedeće trafike se naprave 2 nove srebrene banke. Ja opet kupim kutiju cigara i opet dobijem 2 banke kusura! I tako svaki dan, uglavnom smo kupovali cigare i košpice u kioscima preko Vrbanje mosta jer su imali slabo svjetlo unutra.
Bobo Krpan (Slobodan, naravno, na slici lijevo) je imao svoj način za ekstra pare. Na Marindvoru je pored samoposluge bila telefonska govornica (mi smo je zvali govna javornica). Bobo bi ušao unutra, uzeo slušalicu kao da telefonira i u onu rupu gdje ispadaju pare ako ne uspije poziv, duboko unutra prema gore nagurao zgužvanu najlon kesu. Spustio bi onda slušalicu i otišao. Trebalo je čekati dan-dva da se nakupi para, ali nije smio ni predugo čekati jer se telefon “začepi” pa dođe “poštar” da ga popravlja. Uglavnom je svaki dan obilazio i vadio i ponovo vraćao najlon kesu.
Inače je bio veliki zajebant. Velika raja je često uveče išla u Muzej po “japanske jabuke”, ruže, ili neki drugi zijan. Išli su, naravno, preko zida a unutra, u dvorištu muzeja je bio mrkli mrak. Unutra se moralo ići stazom skroz okolo da bi se došlo do stepenica koje vode u baštu. Onda je Bobo, kad se dogovore da idu, otišao prije ostalih i legao poprijeko na stazu kojom moraju proći. Onda bi cijela grupa koja se kretala stazom popadala preko njega i u panici zajedno sa Bobom koji ustane i trči za njima skakala preko zida, dotrčavala i vikala: Eno mrtvac u muzeju!
Skroz na samom kraju našeg parka je bila autobusna stanica na kojoj su stajali uglavnom “dvospratni autobusi”. Oni su tu bili parkirani preko noći i bili su potpuno dostupni jer nisu imali nikakva vrata. Mogao si ući i u kabinu i folirati da voziš autobus. Bobo je, naravno, nadošao kako se pali motor i jedno veče dovezao autobus preko parka na livadu. Tu smo se mi “mala raja” natrpali u autobus a Bobo ga vozio u krug po livadi. To je bilo opasno jer neko može zvati miliciju jer vidi ludog šofera koji voza dvospratni autobus po parku. Zato je Bobo sa autobusom sišao sa livade i vozio nas Vilsonovim skoro do pola jer je tu bio mrkli mrak a dalje je postajalo svjetlije kako se približavaš mostu Bratstva Jedinstva. Tu je Bobo pokušao da okrene autobus i vrati ga nazad ali nije uspio i autobus je ostao poprijeko zaglavljen između dva drveta nasred Vilsonovog! Potpuno je blokirao cestu u oba smjera! Svi smo trkom pobjegli nazad a autobus je tako stajao cijelu noć.
Bobo je stalno ganjao ženske i pričao kako je ovu ili onu. Nisu mu raja baš puno vjerovala jer nije imao “materjalnih dokaza”. Zato je on odlučio da napravi prvi prenos njegovog doživljaja. To je trebalo da se desi u stanu kod Milaje koji je stanovao na spratu iznad Narcisa (Narcis Jugo) koji je bio u prizemlju. Milaja je imao kućnu pomoćnicu koju je Bobo još ranije “zbario”. To se sve dešavalo usred dana kad su roditelji na poslu. Bobo je otišao u stan kod Milaje a bio rekao Narcisu da ga nazove i kad se Bobo javio na telefon ostavio je slušalicu otvorenu, a Narcis nama ispod njegovog prozora spustio slušalicu od svog telefona koliko može da svi čuju šta se dešava. Bobo je gore prešao “na stvar” a mi dole slušali šta se dešava. Naravno, ništa se nije čulo jer su telefoni bili loši a napolju buka. Poslije jedno 10 minuta prenosa dolazi dole Bobo sav ponosan i pita: Jel’ bilo dobro, ha? Mi kažemo da nismo ništa čuli i da nas folira a on revoltirano pokazuje neke svježe fleke u predjelu šlica na pantalonama i kaže: A ovo, ha!!!
Bobo je bio jedini u raji kome je seks došao glave na neobičan i tragičan način. Bobin stariji brat je bio kupio Fiću i imao garažu preko ulice kod Tehničke škole. Bobo ga je često žicao da mu pozajmi Fiću “da ga malo provoza”. Bobo bi tada ganjao cure i koristio Fiću za “one stvari”. Jednom je tako sa Fićom i curom (pošto je bilo hladno) otišao u garažu, zatvorio je iznutra, ostavio upaljen motor i u Fići “prešao na stvar”. I sada, već kasno u noći Bobin brat ne može da zaspi jer nikako nema Bobe da vrati ključ! On ustane u neko doba, obuče se i ode do garaže da vidi ima li Fiće. U garaži tišina. On se popne na neke sanduke da baci pogled kroz prozorčić iznad vrata garaže. Bio je mrkli mrak ali se vidjelo da je Fićo u garaži. On se vrati kući i miran legne da spava jer konta da je bilo kasno i Bobo nije htio da ga uznemirava i da će vratiti ključ ujutru. Međutim, nema Bobe ni ujutru ni nikako! Kad je napokon otvorio garažu, unutra je bio Fićo i u njemu mrtvi i Bobo i djevojka! Ugušili su se od izduvnih gasova a motor je radio dok nije nestalo benzina – a to nije bilo dugo jer se vazda vozilo “na rezervi”!
Inače, u raji nije bilo puno automobila. Najbolji auto je bio Ševrolet čika Osmana (Osman Gutić, otac mog druga Mikija) kojeg je dobio od Izvršnog vijeća, kad je odlazio u penziju, gdje je radio kao šofer.
Izvršno vijeće je prelazilo na Mercedese i “škartiralo” sve Ševrolete.
Ustvari, čika Osman je dobio 2 Ševroleta, jedan crni i jedan bijelo-zeleni (kao iz američkih filmova). Taj crni je vozio čika Osman kao taksi, sa štandom na Novoj željezničkoj stanici, a drugi, bijelo-zeleni je stajao u dvorištu njihove kuće, “za rezervne dijelove”. Miki bi “maznuo ključeve od starog” i mi smo sjedili u Ševroletu i slušali radio koji, kad se upali nije odmah svirao – dok se ne ugrije - jer je bio sa lampama. Onda je čika Osman naružio sina i zabranio mu da sluša radio u autu jer ujutru nije mogao da upali motor. Radio sa lampama je trošio puno struje i ispraznio akumulator!
Milajin otac je bio oficir i namjestio da mu sin služi vojsku u Sarajevu. Onda je Milaja na igranku u Slogu dolazio vojnim Dajcom (Deutz kamion)! Dajc je, ustvari, slovenački TAM koji je pravio vojne kamione po Njemačkoj licenci.
Šesdesetih godina je u Sarajevo stigao “Vašingtonac” tramvaj direktno iz Amerike. Problem je bio što nije mogao voziti postojećim šinama jer je to bio “uski kolosjek” a Vašingtonac je zahtijevao široki! Onda su obustavili tramvajski saobraćaj, mi se besplatno vozili u posljednjem starom tramvaju, a radnici počeli da vade stare šine i prave novi, široki kolosjek. To je jako dugo trajalo jer je trebalo izvaditi stare šine, proširiti trasu i staviti nove šine. Tehnička baza je bila na Marindvoru pored crkve. Tu su, na “maloj pijaci” ogradili prostor i držali unutra sav alat i građevinski materijal. To je za nas bio raj na zemlji jer je u skladištu uvijek bilo bure puno karabita (karbid, u nepravilnim komadima, bijele boje, pomoću kojeg se dobija acetilen, gas za zavarivanje). Mi smo sa karabitom “pucali konzerve” – uzmemo praznu konzervu, ekserom na dnu probušimo rupu, iskopamo rupu veličine konzerve u zemlji, naspemo vode u rupu (često se popišamo jer nije bilo vode pri ruci), ubacimo komad karabita u vodu koja odmah počne da “kuha”, poklopimo rupu konzervom naopako i iz daljine, smotanu, zapaljenu novinu prinesemo rupi na konzervi koja trenutno eksplodira i odleti visoko u vazduh. Malo je reći da smo se takmičili čija je konzerva odletila na veću visinu. Zato smo svi u to vrijeme imali pune džepove karabita. Problem je nastajao na kraju dana kad treba ići kući jer ne znaš šta ćeš sa karabitom. I tako, jedno veče stojimo iza crkve na Marindvoru i pričamo (bili su tu moji drugovi Kiko (Šefik Miralem), Cober (Miroslav Topić), braća Bjelogrlić (Dragan i Goran), Ljupan (Slobodan Ćosović) i mislim da je bio i Boban (Slobodan Bodnaruk). Kad smo htjeli da se razilazimo jer je već bilo kasno, svi ispraznimo džepove i pobacamo karabit u obližnji šaht (slivnik za vodu). Iz šahta se čuje jako klokotanje jer je u njemu bilo vode. Mi još stojimo okolo a Ljupan (budala) kresne šibicu i baci u šaht. Desi se strašna eksplozija, izbije rešetku koja odleti visoko u vazduh a zemlja se zatrese. Mi se razbježimo i svako svojoj kući kao da ništa nije bilo. Poslije je tu dolazila milicija i gledala i nikome nije bilo jasno šta se desilo!
Naša “druga kuća” je bila Zekina (Dželal Serdarević) soba jer je imao veliki stan i svoju veliku sobu. Tu smo se skupljali i smišljali i radili razne budalaštine. Zeko je imao Telefunken radio sa gramofonom i magnetofon i onda smo slušali magnetofon ili ploče. Kupovali smo vino od kupina u obližnjem granapu a Zeko je prazne flaše gurao ispod sećije. Kad je jednom njegova nana Lebiba (Lebiba Mehmedbašić) spremala Zekinu sobu našla je ispod sećije more praznih flaša. Pogledala je naljepnice na kojima je bila slika kupina i kaže nana: Nisam ni znala da djeca ovoliko vole sok od kupina!
Na jednom skupljanju (uz vino od kupina) nagovori nas Cober (Miroslav Topić) čija je sestra Ljilja i on već bili u izviđačima da se i mi ostali učlanimo. Tako i bude i mi osnujemo vod pri Odredu “Slaviša Vajner Čiča” a vodnik nam bude, naravno, Cober. Svaki vod je morao da ima neko ime, i ostali vodovi su imali neka “bombastična” imena, kao Lavovi, Tigrovi, a ženski vod je bio Andromede. Tu Zeko predloži da se vod nazove “Majčina dušica” i mi se (uz smijeh) jednoglasno složimo. Međutim, kad je Cober to rekao starješini (Gojko Jovanović) kaže Gojko: E, ne mogu dvije riječi u imenu, mora samo jedna! Onda mi ponovo sastanak i tu se složimo da ime bude “Ljubičica”. To je bio šok jer do tada nije nikada postojao vod sa tako “pederskim” imenom, raja iz drugih vodova nas je ignorisala i izbjegavala.
To se ubrzo promijenilo i naš vod je postao najpopularniji u Odredu. To je bilo zbog toga što su članovi voda uvijek imali nove folove a skoro sve cure iz ženskih vodova su bile zaljubljene u Cobera.
Cober (na slici lijevo) je stvarno bio jedinstven. Imao je plavu dugu kosu, plave oči, lijepo lice, odlično crtao, svirao gitaru i lijepo pjevao!
U to vrijeme smo često sjedili u Gradskoj kafani, na balkonu, a dole je svirao orkestar Srđana Matijevića u kojem je trubu svirao Taso, Coberov rođak. Gradska kafana je bila preko puta Velikog parka i ubrzo je bila pretvorena u Privrednu banku.
I tako, sjedimo mi u strašnom dimu na balkonu i Cober rješava ukrštene riječi a mi pomažemo. Kaže Cober: 6 vodoravno: plašljiva šumska životinja, pogleda križaljku, kaže: tri slova, prvo slovo Z. Mi mislimo da nas zeza i navlači da kažemo riječ a da onda odgovori nešto kao ono kad kažeš “joj” a on kaže “upo ti moj”. Tako, neće niko da kaže, Cober razmišlja, pobriše prvo slovo i napiše “puh”. Mi se lupamo po čelu i ibretimo, đe ba ima životinja puh!!! Kaže Cober: Ima, ima, pojma vi nemate! Mi kažemo: Matereti kako izgleda taj tvoj puh?! Kaže Cober: Onako, kao lisica, samo manji i živi u zemlji pa ponekad izviri dopola! Mi kažemo: Pa lisica nije plašljiva, ona spada u zvijeri, na šta neko odmah dodaje: Puh ti je ba zvijer koja se hrani međedima! I tako do fajronta diskusija postoji li puh, kako izgleda, gdje živi, čime se hrani…
Kad sam bio “mali” i išao u drugi osnovne (u školu “vježbaona” na Obali, koja se službeno zvala “Državna Mješovita učiteljska škola” jer je imala samo 2 odjeljenja “niže osnovne škole” a ostalo su bili razredi sa “učiteljima” i oni su povremeno vježbali i polagali na nama) moja majka (Nadežda Nada Popović, profesor klavira na Srednjoj Muzičkoj Školi) me upiše u Muzičku. Kolegica moje majke Tatjana Kartelj, takođe profesor klavira, upiše i svog sina Vladu (Vladimir Pravdić). Prva godina se ide u “pripremni razred”, a onda u prvi, drugi, treći… Mi završimo tu “pripremnu” i sljedeće godine pođemo u prvi razred muzičke. Nastavnica nam je bila Nada Ludvig Pećar (koja je bila trudna), čiji je muž Vlado Pećar bio reditelj na Radio Sarajevu. Pred kraj godine se Nada Ludvig porodi i dobije dvojke, bliznakinje Marinu i Juditu. Ja sam se na sve moguće načine borio da ne idem u muzičku i bio presretan kad me je majka ispisala, “da je ne brukam”, jer sam prvi razred završio “sa trojkom”. Vladina majka je bila neumoljiva i zaključavala sina Vladu u sobu da vježba klavir. Kasnije je Vlado postao “Bijelo dugme” a prva žena mu je bila Marina Pećar!
Svi smo se šišali “kod Muse” u brijačnici kod Vrbanja mosta. Tada smo na koricama ploča vidjeli kako izgleda Elvis Prisli pa smo svi htjeli takvu frizuru. Odeš kod Muse (koji je u ladici imao rakiju i stalno pomalo “potezao”) sjedneš u ogromnu stolicu za brijanje, Musa ti stavi bijelu krpu oko vrata (koja je puna dlaka i bode po vratu) i pita: Kako ćeš? (misleći na nula ili na kratko – nula je do glave – “naćelavo”). Ti onda počneš da opisuješ frizuru, te sa strane kratko, te nazad malo duže, te naprijed prema gore, te zulufi ‘vaki... Musa te sasluša i kaže: Samo ti meni pokaži gdje ti je glava i ništa ne brini. I ošiša te kako on zna “na kratko”.
U gimnaziju se nije smjelo dolaziti u farmerkama a “žene” nisu smjele nositi pantalone (što smo mi apsolutno podržavali jer su se počele nositi mini suknje). Naročito rigorozna kontrola je bila na ulazu u Slogu gdje su vikendom bile igranke a važila ista pravila oblačenja kao u gimnaziji. Ne treba ni pominjati da je duga kosa “muškima” bila zabranjena. Kuriozitet Sloge je bio da su postojale muške (plave) i ženske (roze) karte i vodilo se strogo računa da se proda isti broj plavih i rozih.
Jedini u cijeloj gimnaziji koji je imao kosu do ramena bio je Zlatko Hold (na slici lijevo) iz našeg razreda koji je imao nekakvu potvrdu da snima neki film pa mora da nosi dugu kosu.
Što se farmerki tiče to je bio najveći problem jer su u modu ušle uske pantalone koje nigdje nisu mogle da se kupe. Zato je Avdo, koji je radio kao bibliotekar, a kodkuće šio pantalone imao pune ruke posla. Morao si mu donijeti “štof” na vrata, on ti nabrzinu “uzme mjeru”, zapiše na papirić, gurne ga u onaj štof i kaže: Dođi sutra uveče. Ti dođeš sutra po pantalone a on kaže: Nisam stigo materemi, moro sam sašit pantalone za Indekse jer imaju koncert, dođi sutra. Ti kažeš: Haj’, kad je za Indekse, dobro, nema veze. Ti dođeš sutradan uveče a Avdo kaže: Počeo sam, samo što nisu gotove, i sprema se da kaže “dođi sutra”, a ti kažeš: Avdo, nemoj zajebavat! Avdo se počeše po glavi i kaže: Dobro, uđi, ali ćeš morati malo pričekati dok završim. Uđeš u sobicu u kojoj svira radio sa police na zidu, pored je polica puna štofova složenih kao knjige, sjedneš na jedinu stolicu u sobi a Avdo pita: Koje je ono boje bio tvoj štof? Ti ustaneš, na polici nađeš svoj štof i vidiš da ga Avdo nije ni dirnuo! Ti mu ga onako, sa znakom čuđenja na licu, dodaš a Avdo kaže: Saćemo mi to, začas! Baci pogled na papirić, uzme ogromne makaze i bez da “radi” s njima samo ih onako otvorene gura i reže štof napamet. Za minutu ga izreže na sve potrebne dijelove i sjedne za šivaću mašinu. Mašina je bila stara Singerica na koju je neko, očito, malo nespretno montirao elektromotor, i imala dole onu veliku papuču i veliki točak koji nisu bili u upotrebi. Pritisne on nogom neki prekidač, mašina krene ko luda i on za minutu sašije dvije nogavice zajedno sa džepovima i šlicem. Onda kaže: Haj probaj, kad si već ovdje. Sad ja ustanem i šega mi da probam pantalone koje izgledaju kao ribarske čizme jer nogavice nisu spojene. Navučem ja te nogavice, Avdo kaže: Okreni se, nešto zabilježi pozadi i kaže: Skidaj! Skinem ja nogavice i počnem oblačiti moje pantalone a Avdo kaže: Stani ba, da probaš ove kad budu gotove! I ja, onako u gaćama, gledam virtuoza Avdu na posljednjem zahvatu koji on izvodi maestralno kad u jednom potezu od nogavica napravi pantalone!
Kaže Avdo: Probaj, daj pare i slobodan si. Ja obučem pantalone, vidim da su “ko salivene”, platim i odem kući u novim pantalonama. Malo je reći da je sve trajalo manje od 15 minuta!
Zekin stariji rođak je bio Enko (Enver Mehmedbašić) humorista, po mom mišljenju najduhovitiji čovjek u gradu. Njegova je ona da je rođen u gradu Sarajevu koji je dobio ime po istoimenom fudbalskom klubu. Ili kad je za jednog reditelja rekao: On je poznati reditelj koji je već snimio 2 filma, Efke 17 i Efke 20 (to su filmovi za foto aparat).
Enko je bio “velika raja” i jedno ljeto je išao sa Ferijalom u Tučepe na ljetovanje. Tučepi je malo mjesto kod Makarske u kojem nije bilo ništa osim neke zadruge za usoljvanje ribe, trafike i frižidera za prodaju sladoleda koji je bio sav mekan jer je napon bio mali i frižidr nije dobro hladio. Raja iz ferijale su uveče išli pješke 2-3 kilometra do hotela “Jadran” koji je imao veliku terasu sa muzikom i prostorom za ples. Tu su Enkina raja i on ostajali do kasno u noć i “mezili” crno vino. Onda su po danu spavali a uveče opet u “Jadran”. I sad priča Enko: Bio ja, kao i obično, u “Jadranu”, malo više se popilo, i onda, prvo što sam osjetio je da mi sunce bije u oči! Otvorim oči, sunce taman izlazi a ja sam sjedim za praznim stolom, na praznoj terasi i nema niko okolo na 10 kilometara. Pogledam na sat, 5 sati ujutro. More mirno i mrtva tišina. Pođem ja polako prema Ferijali i gledam divno more i sunce. I kontam nešto: što se i ja jednom ne bi okupao u tom moru kad svi pričaju da je to merak! Pogledam ja okolo, nigdje nikoga, skinem se ja u gaće jer nemam kupaćih, zaletim se i buć “na glavu” u vodu. I onda katastrofa! Ispadne mi pritom zubna proteza u vodu! Sad, nije voda duboka, do pasa, ali se ne vidi dobro dno jer ima sitnih talasa. Šta ćeš mora se roniti. I sad, ronim ja, dupe mi viri iz vode dok ja dole tražim protezu, ne vidi se ništa, sve mutno, proteze niđe. I tako ja ronim, fatam vazduh pa ponovo ronim jedno 10 puta a proteze niđe nema. Odustanem ja i okrenem se da izađem, kad vidim na obali seljaka sa magarcem koji nosi mlijeko, neka seljnka sa korpom i nekoliko mještana koji su pošli na posao u “Jadran” kako stoje i gledaju kakva se to budala praćaka po moru u 5 ujutru! Šta mogu, krenem ja prema obali da izađem i kad sam došao u plićak vide oni da sam u gaćama, seljanka se prekrsti i nešto za sebe govori, i svi počnu da se razilaze. Ja brzo u ferijalu dok se raja ne probudi da me ne zajebavaju…
I šta je dalje bilo? Ništa, sve isto, po danu spavaš, po noći u “Jadran”, a što je najvažnije - može vino i bez proteze.
Jedno vrijeme je u Ljubičici bio i Paja (Pavle Pavlović) koji je imao trubu (jer je kao klinac svirao u vatrogasnom orkestru). Mi smo se hvalili da smo jedini vod sa trubačem koji nas budi i svira povečerje. Ta truba je bila slična pravoj trubi, samo nije imala nikakvu dugmad, i bila samo kao savijena cijev. Takva ista truba se mogla vidjeti i čuti u kaubojskim filmovima kad dolazi američka konjica. Mi smo svi puhali ko budale u tu trubu ali nismo mogli proizvesti nikakav zvuk. Jedino je Paja umio ono ta-ra-ta-ta – kao iz kaubojskih filmova.
Ja sam na Pale često nosio magnetofon koji sam spajao na radio (kao pojačalo – da se bolje čuje) u Domu Izviđača i svi smo plesali i “padali“ uz muziku Bitlsa i Rolingstonsa. Padanje je vrsta igre gdje svi ukrug skaču i krevelje se ko budale. Magnetofon je bio težak (12 kila) pa smo ga na smjenu, po dvojica između sebe, nosili u sportskoj torbi. Jednom kad smo se vraćali sa Pala, pješke, po željezničkoj pruzi, dođe red na mene i Paju da nosimo magnetofon. Paja je svoju “šuškavac“ jaknu prebacio preko torbe jer mu je bilo vruće. I tako ulazimo mi u jedan tunel, nismo ušli ni 20 metara, začuje se odozdo tutnjava jer voz ulazi u tunel punom parom! To zvuči strašno, mašina radi najjače što može jer je uzbrdica! Mi bacimo torbu i trk nazad do izlaza iz tunela. Taman kad smo izletili protutnja voz između nas. Mi nazad u tunel i vidimo, stoji torba između šina, ali nema jakne! Nađemo je desetak metara dalje u jarku gdje je voz bio bacio. Obuče Paja jaknu a preko leđa, cijelom širinom ogroman trag od točkova voza. Pitam ja Paju: Jebote, šta ćeš sad? Kaže Paja: Nema veze, reći ću da me pregazio voz!
Da se zna: Pruga Sarajevo-Pale je bila najduža pruga na Balkanu sa konstantnim padom. To znači da je od Čengić Vile do Pala bila stalno uzbrdica! Pruga je stvarno bila tehničko čudo! Od Bistrika do Pala je samo bilo: tunel-nasip-tunel-most-tunel-podzid-tunel i tako “100 puta“, nigdje nije pruga išla po ravnom!
U gimnaziji smo Zeko i ja uvijek sjedili zajedno u posljednjoj klupi. Te godine smo sjedili u redu do prozora (bila su tri reda, do prozora, u sredini i do zida) jer je bilo previše učenika i previše klupa tako da je prva klupa bila bukvalno naslonjena na katedru! Zeko je sjedio do prozora a ja do prolaza.
Jedan dan Borjanka (Savić, kćerka Dragiše Savića koji je bio direktor bolnice Koševo) donese u školu pištolj sa 6 metaka (Beretta M9, 9 milimetara) kaže našla u ormaru kad je nešto tražila. Ja odmah uzmem pištolj da ga pregledam. Čuje se zvono za početak časa i ja pištolj u džep i na svoje mjesto. Ulazi profesorica Petra (predavala matematiku) i počinje čas. Ona nešto priča i pokazuje na tabli a ja izvadim pištolj i stavim ga ispod klupe gdje stoje “stvari“. Izvadim metke, poredam ih ispod klupe, i pokušavam da rastavim pištolj na dijelove. To mi nikako ne ide, jer ne mogu da nadođem gdje treba pritisnuti da se oslobodi cijev. Odjednom Zeko brzo zgrabi one metke i strpa ih u džep i meni nešto šareti očima. Ja tek onda skontam da je u razredu grobna tišina, pogledam prema tabli i ne vidim profesoricu! Gledam okolo, svi gledaju u mene a Petre nigdje! Onda vidim da ona stoji zabezeknuta iza mojih leđa i kaže: Odnesi to i stavi na katedru. Ja to uradim i vratim se na mjesto a Petra kaže nekom učeniku da zovne direktoricu i kaže joj šta je bilo. Ulazi u razred Belkisa i naš razrednik Žarko Misilo. Žarko uzme pištolj a Belkisa kaže strogo: Neka ti otac sutra dođe u školu! Prekine se čas a Petra ode u zbornicu da piše izvještaj. Ja kući starom ispričam šta je bilo i da mora sutra u školu da me vadi i da nikako ne smije da kaže da je pištolj Borjankin jer bi Dragiša “ubio boga u njoj“. Pita stari gdje su meci, ja kažem da su kod Zeke i da niko ne zna da je bilo metaka. Moj stari (u uniformi) ode sutra kod Belkise, kaže da je to njegov stari, pokvareni pištolj i da su to djeca uzela da se igraju. Kaže Belkisa da se nikakav, makar i pokvareni, pištolj ne smije donositi u školu. Branko kaže da on to zna, ali djeca ko djeca, šta oni znaju šta je pištolj, neće se više ponoviti, i dobije Beretu. Sad je problem kodkuće. Ne da meni Branko pištolj da ga ja vratim nego hoće on lično da ga vrati Dragiši i traži da mu Zeko donese metke. Tu se ja raskukam da to nije fol, da će uništiti i Borjanku i Zeku i mene i nekako ga nagovorim da mi da pištolj uz obećanje “neću više nikada“. Tako Zeko i ja vratimo pištolj u prvobitno stanje i damo ga Borjanki da ga vrati u Dragišin ormar gdje je i bio. U svoj toj frci Zeko je ispao kao heroj koji nas je sve spasio jer, da su i meci bili sa pištoljem ne znam kako bi sve završilo - vjerovatno bi izbacili iz škole ili mene ili Borjanku ili obadvoje!
Jedne godine sa nama u razred je išao Čađo (Neven Pocrnjić) i kao problematičan sjedio u prvoj klupi koja je naslonjena na katedru. Bližilo se polugodište i zaključivale se ocjene. Ušao je profesor Falatar (matematika) uzeo dnevnik, lista i gleda ocjene da ih zaključi. Pita, ima li ko da se javi da popravi ocjenu. Svi gledaju okolo ili u pod da profesor ne pomisli da se javljaju. U razredu grobna tišina a Čađo jednom rukom iza leđa, prstima pokazuje ocjene. Dođe profesor na njegov list, ne diže glavu nego samo pogleda Čađu i samo kratko podigne i spusti obrve (kao, šta je s tobom). Čađo jedva primjetno mrdne glavom lijevo-desno. Profesor na to klimne glavom i zapiše 1.
Išao je u naš razred i Čobi (Vladimir Savčić) koga su zvali Čoban pa kao od milja Čobi. Jednog, koga su zvali Pekar postao je Peki, i bilo je u trendu da se tako skraćuju imena, Mukelefa je bila Muki, Dženita Dženi, Zumreta Zuzi, Abdurahman Adi, Bogoljub Kiki. Čobi je savršeno imitirao Hitlera a nije znao ni riječ njemačkog.
Jedne godine je u Beogradu bila izložba Van Goga. Moglo se dobiti 2 dana slobodno od škole ako je neko htio ići na izložbu. Đe nećeš 2 dana su 2 dana! Treba po noći ići vozom u Beograd, hodati po izložbi, prenoćiti u Beogradu i sutra vozom nazad. Raja se nećka, nema para a i ne znaju gdje da prenoće, a o hrani i da ne govorimo. Kažem ja Gogi (Marjanoviću): Hoćemo li u Beograd, imam ja tamo rođaka gdje možemo prespavat?! Gogo, nakon pola sekunde razmišljanja kaže: Kako da ne. (na engleskom: How Yes No). Mi kupimo obične karte za voz (ništa spavaća kola) i onako bez stvari osvanemo u Beogradu u 6 ujutro. Gogo iz kutije, koju su ostavili distributeri noću ispred nekog granapa koji je bio zatvoren, mazne dva mlijeka i mi usput doručkujemo. U Beogradu puše neki vjetar da te bog sačuva a mi nemamo ni kapa ni kapuljača jer u Sarajevu nikada nije puhao takav vjetar. Mi se smrzli za 5 minuta i sklonili u podzemni prolaz dok ne prođe vjetar. Stojimo mi tu sat-dva a vjetar još jači! Nikako da odemo negdje da ja nazovem rođaka. Taj moj rođak je bio Darko Mandić (sin Blaže Mandića, Titovog atašea za štampu, inače muža moje rodice Jelene i živjeli su u kući na Dedinju). Iza podne se mi dofatimo telefona i nazovem Darka koji se javi nekakvim promuklim glasom i jedva govori. Pita odakle zovem, ja kažem da sam negdje na Terazijama, on se iznenadi i objasni mi kojim autobusom da dođem do njega. Za sat vremena dobacimo mi do Dedinja, Darko otvori vrata i kaže ulazite da pomažete. Mi uđemo, u kući haos, puno prepunih pepeljara, polupraznih čaša i flaša, sve razbacano, kuća smrdi na duvan, alkohol i povraćanje a Darko pokušava da pospremi “jer mu danas dolazi stari“. Kaže, bila žurka dva dana! Nije on ni završio priču kad ulazi Blažo na vrata, pogleda nas i kaže: Izlazite napolje. Ja hoću u zemlju da propadnem jer Blažo sigurno misli da smo mi napravili sav taj džumbus. Blažo telefonira nekome, izađe i povede nas u baštu obližnjeg restorana na ručak odnosno večeru. Tu ja stignem da se opravdam i kažem mu zašto smo u Beogradu i da sutra idemo nazad. Darko i Gogo šute i ništa ne govore. Blažo kaže: Dobro, prespavaćete kod mene, pa možete sutra stići na Van Goga. Vratimo se mi kući, a ono sve pospremljeno i očišćeno i sija se i miriše. Tu Gogo i ja prespavamo u istom krevetu, sutra u grad, malo “kod konja“, pa na voz i za Sarajevo. Nismo mi znali ni gdje je bila izložba, ni ko je Van Gog ni čime se bavi!
Darko je volio dolaziti u Sarajevo jer je tu stanovala njegova tetka (a moja rodica), sestra njegove majke Jelene, Mila (Ćuković) koja je imala blizance Gogu i Dragana (Gordana i Predrag) sličnih godina. Tu odlično odgovara onaj vic kad je Mujo dobio blizance, a Suljo ga pita jesu li jednojajčani ili dvojajčani? Mujo kaže: Nisam siguran, ovaj mali je dvojajčani a ovo drugo je curica. Kad Darko dođe u Sarajevo, volio je da se druži sa, za njega, velikom rajom u koju sam spadao i ja jer sam par godina stariji od njega. I tako jedno veče u kafani Park, ja nisam bio tu, a Darka strašno zabolio zub i nije znao šta da radi. Onda Mlađo (moj školski drug Mladen Vujović) kaže Darku da će ga on odvesti u Hitnu Pomoć. Pita ga Mlađo ima li zdravstvenu, Darko kaže da ima ali nije produžena. Odveze ga Mlađo, uzme zdravstvenu, kaže Darku da sačeka napolju i uđe kod dežurnog zubara koji sjedi i čita novine jer nema nikoga. Kaže Mlađo: Možete li, molim vas, pogledati zub mom drugu, strašno ga boli? Zubar ga i ne pogleda nego onako preko novina pruži ruku i kaže? Daj zdravstvenu knjižicu. Mlađo pruža zdravstvenu i kaže da nije produžena. Zubar samo povuče ruku i kaže da ne može tako, mora biti ovjerena. Mlađo kaže da to nije fer jer je mali iz Beograda. Zubar ga pogleda preko novina, i onako nevoljno kaže: Daj da vidim. Mlađo mu pruži knjizicu, zubar je otvori i lista i naglo skoči od stola i vikne na Mlađu: Pa gdje je mali? Kaže Mlađo: Eto ga napolju. Viče zubar: Jesi ti lud! Što ga puštaš da čeka!? Izađe, i onako sa rukom preko Darkovog ramena kaže: Hajde momak, sad ćemo vidjeti šta to boli, i uvede ga u ordinaciju. U knjižici je na mjestu osiguranika pisalo: Blažo Mandić, a pod ustanovom koja izdaje knjižicu: Kabinet Predsjednika Republike.
Nakon par godina dođem i ja u tu istu Hitnu Pomoć jedno veče kad me je već dva dana bolio zub i nisam mogao više da izdržim. Bilo je kasno po noći i nije bilo nikoga i ja direktno u stolicu, kažem da me strašno boli šestica. Dežurni zubar, mlad momak, kaže: Zini da vidim. Pogleda on, okrene se, uzme neka kriva kliješta, a ja odmah zatvorim usta. On me upitno gleda a ja kažem: A inekcija, ništa, ha? Kaže on: Ma samo da još nešto vidim. Zinem ja a on brzo kliještima uhvati zub. Ja se spremio da vrisnem, kad ništa, on samo drži zub i ne mrda. Ja se opustim, on trzne zub na jednu stranu, ja taman da vrisnem a ono opet ništa, drži on kliještima zub i ništa. Ja se ponovo opustim, a on trzne zub na drugu stranu i izvadi ga prije nego što sam uspio da vrisnem! Drži on veliki zub u zraku i kaže: Eto, gotovo! Ja mu kažem: Izradi ti mene. Izvadi mi zub bez inekcije! Kaže on: Ma đe ćeš s inekcijom! Treba pola sata dok počne da djeluje, a i nije dobro za zdravlje, od inekcije slabi srce! Ovako, sve gotovo za dvije minute. Ubijedi me on začas, a ja nikada više nisam vadio zub bez inekcije, za svaki slučaj...
Drugi važan zubar u mom životu je bio Sulejman Kapetanović, vojni zubar, otac mog druga Zlatka. Ja sam se bojao zubara ali je Suljo bio izuzetak. Svi su išli kod njega iako je imao lošu mašinu sa nekim točkovima sa sajlama koje su vrtili bušilicu polako pa je popravak bio bolan i dugo trajao. Suljo je meni izbrusio i blombirao najmanje 10 zuba a sve blombe su kasnije poispadale i morao sam povaditi sve te zube. Kako to da se raja i ja nismo bojali Sulje? Ustvari, bojali smo se, ali nismo mogli da odolimo Suljinoj asistentici koja je bila “ko avion“, sa velikim sisama i izgledalo je kao da nema ništa ispod bijelog mantila. Ona se cijelo vrijeme uvijala i previjala oko nas dok je Suljo bušio zube. Zato nam nije smetalo i mogao je da buši danima ako se nas pita. Tako nam je Suljo uništio skoro sve zube jer ih nije dobro bušio i stavljao nam neke najgore crne plombe.
Kapetanovići su stanovali kod pozorišta gdje sam i ja jedno vrijeme živio i igrao se sa Zlatkom. Sjećam se da je njegova nana govorila: Djeco, ne igrajte se sa livorima! Ja mislio da je nana prolupala jer nema nikakvih lavora, samo pištolji! Kasnije, pitam mamu šta je to livor? Mama mi kaže da tako seljaci zovu pištolj – revolver.
Suljo je svako jutro, pješke, u vojnoj uniformi i crnom tašnom išao na posao u Vojnu bolnicu. Jedan dan Zlatko uzme komad papira, napiše na njemu: Zvoni, kucanje ne radi! i zalijepi spolja na ulazna vrata. Ode na prozor i čeka da vidi starog kako se vraća sa posla. Kad ugleda Sulju pretrči do ulaznih vrata i namjesti se na onu “šubu“ i gleda kroz vrata. Dolazi Suljo, podigne ruku da pozvoni, zastane jer vidi da ima neka cedulja. Pokuša da pročita ali ne vidi bez naočara. Spusti tašnu i iz nje izvadi naočare, stavi ih i pročita cedulju. Skine naočare, vrati u tašnu i hoće da pokuca, pa zastane. Nije mu jasno treba li da zvoni ili kuca. Ponovo uzme naočare iz tašne, stavi ih i sad pažljivo, polako čita. Skine naočare, vrati u tašnu, pokuca na vrata, Zlatko odmah otvori a Suljo ulazi i kaže: Što to zvono ne radi?
Ja sam u više razrede osnovne škole išao u školu na Grbavici koja se zvala “Osnovna škola Boriša Kovačević“. Razlog je bio što je Vježbaona imala samo 4 razreda. Naš kvart je inače pripadao školi Slaviša Vajner Čiča na Marindvoru, i sva raja su išla u tu školu. Razlog zbog kojeg sam ja išao na Grbavicu je strani jezik! Naime, u Čičinoj školi se učio samo Ruski, a ja sam, navodno, već znao nekoliko engleskih riječi, što je tačno jer sam kao mali imao neku slikovnicu punu pjesmica i još se sjećam: Kada uzmem sanke sledž, Pa se spustim niz hil brijeg itd. U slikovnici je bio i neki kao strip gdje su galvni junaci bili 2 kauboja: Crni Blek i Crveni Red. I, tako, potkovan engleskim, krenem ja u školu “na tuđoj teritoriji“ jer je to bila neka druga raja (Kovačići i Grbavica). Raja u razredu su svi bili sa Grbavice, jedino smo Šipa (Slobodan Šipčić) i ja bili sa Marindvora. Od lokalnih drugova smo odmah naučili koga treba izbjegavati, ko najbolje igra lopte, ko je najjači, ko je najbrži i tako to. Trebalo je izbjegavati Baltu i Rokija koji su bili glavni “razbijači“, Očenaša i Muziku smo već znali kao šibicare i to je bilo dovoljno da svaki dan ideš bezbjedno u školu. U mom razredu je najviši bio Karlo Masak a odmah do njega Davorin Markov i nije se znalo ko je najjači pa su se morali potući da se to raščisti. Potukli su se na naše oči, rvali se i valjali po travi, ali smo se svi razišli bez odluke ko je najjači tako da smo nadalje u razredu imali 2 najjača učenika.
Karlo je išao u muzičku školu i klavir ga je učila moja mama, kasnije je radio kao doktor u bolnici Koševo, a Davor kao obezbjeđenje u Skenderiji. Razrednica nam je bila Razija Arslanagić čiji je brat (Zijo Arslanagić Zub) bio fudbaler Sarajeva. SH (srpskohrvatski) nam je predavala Ćamka (Ćamila Samardžić) čiji je muž bio Miloš Samardžić, direktor pivare i član uprave FK Sarajevo. Ćamka je vodila i dramsku sekciju gdje su glavni “glumci“ bili Milan Milenković i ja. Pola raje iz razreda su bili oficirska djeca čiji očevi su radili u kasarni Maršal Tito sa mojim starim. S nama u razredu su bile i Melanija Šarac i Ljiljana Pijevac, djeca oficira, i sjećam se kad je moj stari pričao kako se jednom u džipu vozio sa 4 životinje: majori Šarac i Pijevac, kapetan Zec i stariji vodnik Lisac. Bio je tu i potpukovnik Kupus ali se ne računa jer nije životinja. Stari je sjedio u kancelariji sa kapetanom Zecom, zvoni telefon i čuje se: Ovdje Kupus, ko je to? Ovdje Zec, kaže kapetan. Kupus kaže: Zajebaji ti svoju mater, i spusti slušalicu.
Inače oficiri su sa Grbavice na posao išli dvospratnim autobusima koji su išli Zagrebačkom, preko Vrbanja mosta, pa Gundulićevom. Ujutru su bili prepuni i vidio sam kako kraj autobusa struže po cesti pri skretanju na Vrbanja most.
Major Šarac je držao do frizure pa je noću spavao sa starom, ženinom najlon čarapom na glavi. Jednom, ustane on ujutro, umije se, popije kafu, obuče uniformu, uzme tašnu i na ulicu da čeka autobus. I priča on mom starom kad je zakasnio: Prolaze ljudi i čudno me gledaju, stavljaju ruku na usta i suzdržavaju smijeh. Ništa ja ne kontam, dođe prepun autobus, ja jedva uđem, a raja se razmiče, okreću glavu i ne mogu da se suzdrže od smijeha. Kod Vrbanja mosta, kad autobus skreće, ufatim se ja za glavu da pričuvam kapu – kad, niđe kape, nego najlon čarapa (čiji kraj visi iza ramena). Ja strgnem čarapu, iskočim iz autobusa i brzo kući po šapku (kapu).
Ja sam inače bio ponosan na mog starog, jer je on, kad smo tek pošli u peti razred, dolazio u školu u uniformi, i svi su se skupili u auli a moj stari pričao ko je i šta je bio njegov drug Boriša Kovačević sa kojim je stari bio u đačkom domu prije rata.
Ja sam u to vrijeme bio član Radio kluba Sarajevo (YU4ALM) u Gundulićevoj, gdje smo učili telegrafiju i osnove elektrotehnike. Gledali smo kako velika raja “ostvaruje veze“, pravi radiostanice i popravlja neke aparate od prijatelja. I tu je, naravno, bilo mangupa i gledao sam kako su jednome koji pravi sebi radiostanicu (sa lampama), pa je sav “zagnjuren“ u veliku šasiju koja stoji uspravno na stolu, okrenuli lemilo naopako (tako da je vrući kraj prema njemu) i on ga onako napamet uhvatio i strašno opekao! Drugi fol je bio da u kutiju u koju onaj ko popravlja nešto od prijatelja (magnetofon, gramofon ili radio) stavlja šarafe, ubaciš (dodaš) jedan šaraf kad on ne gleda. U toj kutiji je bilo “100 šarafa“ jer su tada uređaji bili komplikovani. Onda taj, jadan, kad završi popravak, i vrati sve šarafe, vidi da je jedan ostao. On onda ponovo sve rastavi da vidi gdje “dođe“ taj šaraf, pa ga stalno zagleda, pa gleda unutra, pa opet zagleda i nikako mu nije jasno da taj šaraf uopšte ne treba!
Jednom je u Klub ušao pravi seljak sa tranzistorom (radio na baterije) i kaže: Djeco, umijete li vi popravit radijon? (sa “N“ na kraju). Mi se smijemo i kažemo: Umijemo, čiča, šta treba? Kaže on: Ma dobro on svira i govori kad je na sarajvu, ali čim okrenem dalje ništa se ne razumije!
Mi smo na Marindvoru imali dvosoban stan sa “velikom i malom sobom“. Ta mala soba je bila baš mala, tako da sam ja spavao u velikoj sobi, sa mamom i tatom, a pola male sobe je bila moja radionica, a druga polovina “za raju“.
U toj drugoj polovini je bio moj radio sa gramofonom marke Iskra Triglav Deluxe, i magnetofon Tesla Sonet Duo (na slikama). Soba je bila pregrađena zavjesom na koju sam ja ugradio mali elektromotor (Mehanotehnika Izola) na baterije tako da se mogla, na dugme, razvlačiti i navlačiti. U prvom dijelu, iza zavjese je, kod prozora, bio moj radni sto (stari kuhinjski sto za ručavanje) sa klavirskom stolicom “na šaraf“ koja se mogla dizati i spuštati kad je vrtiš. Sto je uvijek bio neuredan i pretrpan stvarima i šarafima. Problem je bio u tome što smo počeli slušati Radio Luksemburg koji je stalno puštao najnoviju muziku i mogao se “uhvatiti“ samo uveče i noću kad su smetnje bile podnošljive, a ja spavao u drugoj sobi. Onda sam ja provukao žicu do velike sobe i uveče slušao radio na slušalice. Sljedeći problem je bio što je radio radio cijelu noć i tiho se čuo iz slušalica kad ih skinem i ostavim sa strane, što je nerviralo mog starog i branio mi da slušam radio u krevetu. Onda sam ja smislio način da radio svira, recimo, sat vremena i onda se ugasi. Napravio sam od šperploče i lima od konzerve dodatak na magnetofonu preko kojeg je išla traka i držala kontakt otvoren dok ne “iscuri“. Radio je imao gore, ispod poklopca, gramofon, a poklopac je u pluotvorenom položaju držao feder koji se ispravi kad se poklopac podigne, a kad se taj feder “slomi“ poklopac padne. Ja sam za sredinu federa kanapom vezao staru ćakiju (perorez) koji je stajao gore pored gramofona i služio kao teg (uteg). Za ćakiju je onda bio vezan konac koji je išao dole iza radija, gdje je bio pričvršćen mali motor (opet Mehanotehnika) na baterije, za čiju osovinu je bio zakačen onaj konac od ćakije. Poklopac od gramofona je stajao otvoren pod 45 stepeni a ja sam ispod pričvrstio prekidač na dugme od noćne lampe. Taj prekidač je palio i gasio radio i magnetofon. E sad, cijeli sistem radi ovako: Upališ radio koji se čuje na slušalice u drugoj sobi (još ranije sam napravio da se zvučnik od radija može isključiti), staviš traku na magnetofon i ušnjiraš je preko onog dodatnog prekidača na šperploči, pustiš magnetofon da “ide“ i izabereš veliku ili malu brzinu – koliko dugo hoćeš da svira. Ton od magnetofona je stišan jer nije bitan. Onda odem ja da legnem i slušam radio na slušalice. Kad traka na magnetofonu dođe do kraja, kontakt sa strane se zatvori i aktivira mali motor iza radija koji namota konac koji potegne onu ćakiju koja padne i potegne kanap koji “slomi“ feder na poklopcu koji padne na prekidač i isključi i radio i magnetofon. Ovo sve zvuči komplikovano ali je radilo godinama.
Tu sam ja napravio prvi detektor za kratke talase i slušao Glas Amerike i Grgu Zlatopera kako govori: slušate glas amerike, govori grga zlatoper. Mene to ništa nije zanimalo i nisam znao o čemu Grga priča, ali je bio prestiž da “ufatiš“ Ameriku – kako smo tada mislili.
Onda sam ja dobio kameru Quartz i projektor Meopta AM8. Snimao sam neke izlete, vozove na stanici, mrave i razne gluposti i prikazivao na snijegu kad bih stavio projektor na prozor i uperio ga dole. Tada sam vidio da se može projektovati i u sred vazduha kad je napolju bila magla, a veličina slike se mijenja fokusom na projektoru. Onda sam probao i na kišu i na snijeg dok pada ali se tu nije ništa vidjelo.
Imali smo i razglas u dvorištu kad sam ja razvukao žicu i na drvo (orah) zakačio veliku konzervu od marmelade u koju sam montirao zvučnik i spojio ga na moj radio. Tu smo slušali muziku sa magnetofona, Bitlse i Rolingstonse. Ja bih često uveče snimao Top tventi sa radio Luksemburga, pa smo to onda slušali po danu.
Ja sam uvijek volio da budem prvi, ali ne u smislu najbolji, nego vremenski, da nešto uradim ili napravim što do tada nije niko radio. Uzor mi je bio Bobo Krpan koji je definitivno bio najveći mangup u raji.
Majka mi je govorila da sam ja prvi samo u najvećim glupostima i da je bolje da se pokažem u školi “kad si tako pametan“.
Onda smo Koželj (Željko Jambrešić) i ja dobili gitare tipa Gibson (on crvenu a ja bijelu) i išli na neke časove u KUD Ivo Lola Ribar u ulici Valtera perića. Tu je Koželj nešto i naučio a ja završio kao i u Muzičkoj školi.
U ulici Valtera Perića koja ide od Skenderija mosta do Titove je stanovao moj drug Pipa (Zoran Simić) i njegov otac Veljun (Veljko Simić) je bio dosta ozbiljan i strog i mi smo ga nekako respektovali. Veljun nas je ružio kad smo bili kod Pipe i kaže: Đe ćete četvoro na trosjed!!
Jedan dan izađe Veljun, a Pipa sa balkona gleda gdje ide. Vidi Pipa ide Veljun prema Titovoj, prelazi ulicu i stoji pred apotekom. Ide tamo-vamo ali ne ulazi. Onda vidi da se vraća kući. Ulazi Veljun u kuću i, sav iznerviran, viče: Kako se zove ono što se zalijepi na ranu? Kaže Pipa: Flaster. Kaže Veljun: Pa flaster, naravno flaster, flaster, flaster, i ponovo ode u apoteku.
Pipa jednom zamalo nije zapalio kuću! Svi smo imali one infracrvene grijalice iznad vrata u kupatilu koje su se palile spolja kao i bojler. Dođe Pipa kući, upali grijalicu jer hoće da se kupa, a kupatilo ledeno i treba pola sata da se ugrije. Prilegne on dok se kupatilo ne ugrije ali ga uhvati san, a probudi ga strašan dim u stanu. Pipa skoči, uleti u kupatilo i vidi da gori peškir na grijalici. On to nekako ugasi ali ostanu crni zidovi, kada i vrata. Pipina majka je bila stavila mokar peškir preko grijalice da se suši.
Pipin školski drug je bio onaj Hodža sa početka priče pa je i Pipa bio mangup na svoj način. Glavni fol mu je bio, kad ga voziš u svom autu, a on sjedi pored i staneš na semaforu. Onda Pipa čeka i baš kad treba da se upali zeleno on ti munjevitom brzinom ugasi motor, uključi brisače, potegne ručnu i počne da svira na sirenu. Iza tebe raja svira i psuje što ne ideš i onda ti koji voziš ispadneš budala jer svi tebe gledaju a Pipa sjedi skrštenih ruku.
On je vazda “prozivao“ raju. Prozivanje je kad staviš ruku na usta tako da skrene zvuk na stranu i govoriš visokim glasom. Tako se Hodža zadesio u kafani Park kad je Ivo Andrić bio u Sarajevu pa ga doveli da mu pokažu kafanu koja je tada bila nova novcata. Ulazi Ivo u pratnji nekih političara, a Hodža sa rukom na ustima, poznatim visokim glasom viče: Na drini ćuprija. Svi se, naravno, prave da ne čuju, a raja u kafani se trudi da se ne smije. Tako je i Pipa bio majstor u prozivanju: Đe si glumac, Vidi mu glave, Žiku mu cipela i tako to. Za prozivanje je najbolje samo sa 3 riječi, jer se onda sve čuje. Ko da ga čujem kako (meni) viče: Đe si pisac.
Foto
3. Bobo Krpan
8. Cober
Komentari na price
-
|
| |
 |
|
Ovaj spomenar očekuje sjećanja i priče o našoj raji iz vremena prošlog i vremena današnjeg
Pošalji priču |
Stare i nove priče:
|
