Horoz
Moja stara je iz Trebinja. Njen burazer, Ibro, se je ’48 vratio dole u Trebinje jer mu u Sarajevu klima ne odgovara. Vratio se je u rodno mjesto, blagu klimu, lijepu porodičnu kuću sa baštom u centru grada a uz samu rijeku. I da uživa sa ženom, punicom i dvoje djece u rajskoj dolini bistre, pitke i mirne Trebišnjice.
Tako je i mene zapalo da ljeti idem u Trebinje, kupam se, ribarim, veslam i nastojim zajedno sa rodjakom Feridom, mojim vršnjakom, da prevazidjem sve junake koje smo gledali na filmu i pročitali u knjigama i stripovima. Rodica Alica nas je pokušavala pratiti, ali ko mladja, stalno je upadala u neke rupe, rijeku, pa smo je morali spasavati ili smo je nehotice udarali tako da su joj rekli pusti ti njih dvojicu.
Obično sam u Trebinje odlazio u junu a u Istarsku se vraćao početkom augusta.
Prve godine, poslije prvog osnovne, nisam imao sreće sa odlaskom u Trebinje. Čim sam dole stigao fasovao sam krzamak i odvalio u krevetu 54 dana. Kad sam se vratio u Sarajevo Biba me je srela u haustoru i pita Nerko što te to nema i što si tako blijed. Rekoh bio sam u Trebinju i imao sam krzamak. Kaže, a jadno dijete u šta ti prodje ljeto.
Ali sam zato druge godine bio u punoj formi. Sve me je čekalo spremno, i dvorište i bašta i voćke i rijeka, ribe, ladja, načitani, pun ideja i spreman za svaku gusarsku ili indijansku akciju moj rodjak Ferid – da se zna on je bio indijanac, za razliku od mene.
Te godine u dvorištu je zavladala posebna atmosfera i red. U jednom ćošku je bio napravljen lijep i prostran kokošinjac. I najsamopouzdanija, najautoritativnija ličnost i najveći djentlmen, zavodnik i ljubavnik a i najcjenjeniji kod koka bio je – horoz. Ja ljepšeg nisam vidio. Velik, dugačkih peruški naročito u repu, vrat mu se prelijeva, ima veliki crveni šop i malo opuštenu bradu a boje su mu u svim nijansama od jarko crvene do tamno plave. Neustrašivi ljepotan. Bio je pošten po prirodi: cijela glista dobroj koki, pola ili frtalj onoj staroj – svakom prema zaslugama. Nije mu uopšte bio problem stići koju god hoće koku, u svako doba. Ja sam prokužio da nisu puno ni bježale. Koliko se sjećam bilo ih je sedam ili devet.
Pošto je bio samo jedan horoz dijelili smo ga. Bio je pola moj a pola Feridov. Iako mislim da se je horoz pitao da bi rekao da se bolje i sigurnije osjeća kad sam mu ja zaštitnik. Ali eto ipak, ostavljem ga u augustu i Ferid o njemu brine cijelu zimu do idućeg ljeta.
Tamo nedje u julu, nekako odjednom svi smo se zajedno potrefili u Trebinju kod Ibre. I stara i sestra i nana i ja i u neko doba dodje i moj stari sa Olimpijom. Kaže, imao posla u “Minčeti” u Dubrovniku, staće dan dva u Trebinju da nas vidi pa mora u “Razvitak” Metković pa u “Jugovinil” Split pa onda ima sastanak u Zagrebačkoj Na-Mi. Kad sve to obidje doće nazad kući u Sarajevo. Ko će ti znati trgovačkim putnicima kuda sve njihove staze vode a i poznato je da ne mogu dugo na jednom mjestu.
I Lalić je stigao odmorio se tu noć, sutra će biti s nama a prekosutra već ide dalje.
E taj sutrašnji dan je bio kritičan za našeg horoza.
Aiša Frenjo, Ibrina punica a Feridova i Alicina baba, rodjena, odrasla, bila udata i digla djecu na Hridu, imala je i sina Ferida kojeg su Nijemci odveli ’43-će i nikad se više nije vratio, Ibro je zvao “punice” a mi ostali smo je zvali “baba” ili jednostavno Aiša, je uzela stvari u svoje ruke.
Ona je bila ta. Djabe joj sve one njene smiješne priče o starom Sarajevu, mahalskim momcima i djevojkama, sjećanja sa teferiča iz Pazarića, Tarčina i Vrela Bosne, fijakera, njenom perfektnom šatrovačkom, folovima koje nisam čuo ni vidio od najvećih mangupa ispod svjetla ispred Tončine kuće u Istarskoj – ona je uzela nož zatakla ga iza ledja, zagrnula dimije i zapičila se za našim horozom.
Naprijed trči horoz, pomaže se i krilima, mota okuke, za njim Aiša, mala okrugla i brza ko metak, a za Aišom Ferid i ja. Ne možemo ih stići. Na kraju smo odlučili da se Aiši bacimo u noge. Pade Aiša, ja i Ferid se vješto dočekasmo jer smo imali već uvježbane sve vrste padova i naš horoz tako pobježe.
Spasili smo ga. Vratio se je svojim kokama ko da ništa nije ni bilo. Glavom je platila jedna stara koka. Nije nam je ni bilo žao jer nije bila čemu. Obična stara debela pirga. Dobro je izgledala i pečena u tepsiji sa rižom.
Kad sam došao dogodine, vidim horoz mi se malo promijenio, malo više voli pojesti, manje zove koke kad nadje glistu a i nadebljao se. Ne trči više ni za kokama ko nekad
a i kad potrči , čini mi se, ne bi da ih stigne.Tek sam ga kasnije shvatio i razumio - on je u stvari već malo ušao u godine. Bio je krupniji ali još uvijek lijep. Podsjećao me je na starog, ulickanog Francuza sa svilenim šarenim šalom oko vrata koji samo šupljira o kokama..
Druge godine, gledam po dvorištu - nema horoza. Pitam Ferida dje je a on me ne gleda u oči. Na kraju kaže Nerko, majke mi, nisam okusio ni komadić mesa.
Te zime Aiša je stigla našeg horoza.
Kad me je ćopio pubertet urijedio sam sa odlascima u Trebinje. Proširio sam interese i bilo mi je draže i ljepše u Istarskoj i s rajom u Prostorijama kod Hasana Japića uz rock & roll, twist i po koju cigaru.
Naši su dolazili iz Trebinja da nas vide. Aiša je znala doći i biti po mjesec-dva u Sarajevu, malo kod sestre, familije, kod nas. Obilazila je svoju staru raju i uvijek je imala vesele priče pune detalja, folova i nevjerovatnih starinskih sarajevskih izraza. Ja sam mislio da su mnoge riječi i izrazi u sarajevskom žargonu tek nedavno izmišljeni. Nisu, to je bila ljepota sarajevskog govora, načina izrazavanja i specifičnog duha koji su se gradili i prenosili generacijama. Niko Aišu nije mogao začuditi ni izraditi, ni riječima ni pričama. Kad vidi da neko pretjeruje okrene sve na šegu i čovjek se ubi nešto dokazujući i tek kasnije prokuži ili ne prokuži da ga je zezala. Vidi se da je žena odrasla u raji.
Početkom sedamdesetih jedan Rukovodilac je pisao ratne memoare i objavljivao ih u Oslobodjenju u nastavcima. I malo, malo te Valter, Slaviša, Crni i Ferid Frenjo se sastali, dogovorili akciju, bombe su sakrivene kod Aiše na Hridu. Aiša će pod zarom prenijeti pištolje i municiju... Sastali se kod Ferida a Aiša ih dočekala sa pitom. Aiša i u najtežim situacijama vesela i puna priča, ohrabruje... drugaricu Aišu drugovi vole jer podiže moral...
Čitale žene te memoare u Oslobodjenju i kažu Aiša bona hajde javi se Rukovodiocu, vidiš da ti je Ferid bio heroj, mogu ti dati i neku penziju... Kaže, ne mogu, znam ga, nisu ga raja previše ni volila, bio je hinja, pomalo je papak a nije baš ni bio hrabar... Ja, kaže, sina više nemam a i kad je bila provala niko mu ne javi i prvog njega ufatiše i odvedoše. Ma kasnije su mi dolazili i tješili me ko vratiće se. Ko se je još iz Jasenovca vratio.
I na kraju Aiša ode Rukovodiocu. Primio je u kabinet, nije znao šta je s njom tolike gidine pa i je li i živa. Slikao se s njom, saslušao je i svašta joj obećao a na izlasku joj pred sekretaricom rekao da su njegova vrata za nju uvijek otvorena.
I šta ti je obećao Aiša? Kaže, prvo nije ništa. Kad sam se malo okrenula, vidila mu kabinet i tapacirana vrata da ne možeš pokucati na njih, pa odijelo pa kravata, pa ona nekakva sa pundžom što mu sjedi pred vratima, pa sve nekakvi ljudi oko njega, ja lijepo počela pitati. Prvo sam pitala penziju i obećao je. Onda sam pitala da mi da stan i rekao mi je da će vidjeti šta se može uraditi i da opet dodjem.
Drugi put se Aiša vrati sva sretna. Feridovo ime će biti na spomen ploči u željezničkoj radioni Vasi Miskinom - Crni dje je i radio prije nego što se je zaratilo. Za penziju je uredu i obećao joj Rukovodioc jednosoban stan na ćošku Radićeve i Obale, odmah iznad Jugokomerca. Jest da je na četvrtom ili petom katu, malo je povisoko, ali nema veze imaće dje biti u svome. Kaže samo da se neki papiri srede.
Treći, četvrti i peti put Aiša se je vraćala sve manje raspoložena, više zabrinuta i razočarana. Rukovodilac rekao, pa znaš nije to tako jednostavno ima ih još koji trebaju stan, uzećemo te u obzir pa kad naleti nešto uslovno daćemo ti.
Preko raje a i starih drugova do Aiše dodje glas da je Guzonja sa istog kata u Radićevoj, samo preko puta, zapikao Aišin nesudjeni stan da se proširi jer ima za to uslove pošto su mu djeca velika. Radi u Unutrašnjem, svijet ga se boji a i ima dobre veze i podršku svojih zemljaka.
E tu se je Aiša naljutila. Čini mi se da je opet zagrnula dimije i da će potrčati i ode pravo Rukovodiocu u kabinet i to bez najave.
Čekali smo je dugo i nestrpljivo a pomalo smo bili i zabrinuti.
Kad eto je. Vidi se da je zadovoljna, lukavo se smiješi.
- Mislili su da sam ja s Marsa pala i da me mogu preko vode žednu prevesti.
- Pa šta bi Aiša?
- S nogu sam pala uz one stepenice i sva zadihana sam došla do one s pundjom. Kaže, Rukovodioc je zauzet , ima sastanak. Zatražih od nje čašu vode i rekoh da Rukovodilac zna da ću ja doći i da je i sama svjedok kad je Rukovodilac rekao da su mi vrata uvijek otvorena.
I tako je Aiša, čim je sekretarica odškrinula tapecirana vrata ušla u kabinet, uperila prst i Rujovodioca i počela mu prilaziti.
- Kad sam ti bila drugarica, nosala ti bombe i kuhala pite onda si bio od riječi. Onda si nam znao pričati šuplje priče o moralu a sad možeš i lagati. Vi ste se svi rasporedili, živite ko hadžije a moga sina ste zapisali na spomen ploču. I mater ste mu zaboravili i koristite što sam neuka pa ste me već bili i odpisali. E neće to tako biti, zapamtićete vi mene.
Rukovodilac se uozbilji, promijeni boju lica i upita: Pa u čemu je stvar Aiša.
-Niučemu, dovodite papke ovdje, namještate ih, sad im treba riješiti i djecu a ti Aiša poslije svega kad dodješ u Sarajevo potucaj se okolo. Daješ moj stan Guzonji da se proširi, a mene na ulicu - kako te nije stid pasjakoviću jedan.
Rukovodilac se dobro uozbilji i poče opasno izgledati: -Aiša, već sam ti rekao ne može se sad ništa riješiti i da trebaš biti strpljiva i čekati.
Aiša ponovo nabaci onaj lukavi smiješak i nastavi:
- Kontam, e nećeš mene preveslati hinjo prefrigana, znam te da si kukavica. Fino zagrnem dimije i podjem prema poluotvorenom pendžeru vičući e sad ću skočiti neka vas svijet zna ko si i šta si i kako si pripazio svoju staru ratnu drugaricu. Skočiše dva čovjeka, što su bili na sastanku, ufatiše me ispod ruku a ja se otimam i vičem – pustite me da skočim a ti Rukovodilac moraćeš zamnom od stida i sramote. I na kraju me savladaše i ja se primirih. Donesoše mi čašu vode i dvije kocke šećera. Rukovodilac ode da telefonira, dere se, maše rukama, pa onda opet zove nekoga drugoga i na kraju mi dodje zagrli me i reče: Uselićeš se petnaestog.
Svima nam laknu.
- Bogati Aiša da te nisu držali šta bi uradila, bi li skočila?
- Ma kakvi ba, nisam ni ja frajer, bezbeli da sam ih izfolirala.
I zavali se od glasnog, veselog zaraznog sarajevskog smijeha a i mi s njom.
Dolazila je s merakom u taj mali stan u Radićevoj i obilazila svaku stopu svoga Sarajeva sve do smrti. Umrla je u Trebinju a pokopana u Sarajevu.
Kad kod vidim horoza uživo ili na slici sjetim se naše dobre babe Aiše.
Žena mi ne da da držim horoza na balkonu. Kaže, majke mi ti si malo ćaknut. A ja bi. Stavio bi mu dršku od metle pa da sjedi.
Dobro bi ga pazio i štitio iako znam ta bi mi odletio za kakvom dobrom kokom i tako me ostavio.
Što jest, jest - tako smo i mi odletili sa naših balkona.
Komentari na price
2008-03-25 - tihomir
Virus
Poštovani Ćole,
tada nije bilo ni Kasperskog, a ni Nortona. Slazem se.
Bio je penicilin.
To sam cuo od tvoje raje.
2008-03-24 - Ćole
Internet
Bolan Nerko! Pored Interneta ti spominješ Vilsonovo! Mala raja te neće shvatiti. Mi smo bili u velikoj prednosti, bilo je uživo i ton i slika! A umjesto virusa smo fasovali batine, nije bilo Kasperskog da te odbrani! Vala kad bih sad birao, batine ili virus ne znam šta bih izabrao.
2008-03-24 - Nerko
Opet na Vilsonovo
Koliko sam Cicu pročitao izmedju redova, što se tiče koka, još malo pa nam je jedino preostalo da opet pratimo parove na Vilsonovom.
Nerko
2008-03-23 - tihomir
Koke
Koke volim, p r a v o.
Samo, da me moja Aiša ne stigne.
2008-03-23 - Ćole
Zablude!
Za kokinu kožu doktori tvrde da je jako nezdrava i da je obavezno treba oguliti! Kažu doktori monstrumčići! A meni je baš u ovim godinama kokina kožica najslađa. Cici bih poručio da je bolje živjeti kraće ali "kvalitetnije"!
2008-03-23 - Dunka
Suptilnije rečeno
Svako doba ima svoju romantiku!
2008-03-23 - Josip Kabiljo
Bojkot koka
Pridruzujem se Pavlu i ne samo da necu vise da jedem koke, vec necu da imam bilo kakve veze s njima. Nije u pitanju nedostatk dobrog ukusa, vec jednostavno mislim da u nasim godinama stete zdravlju: drasticno povecavaju krvni pritisak, izazivaju nervnu nestabilnost i povecavaju adrenalin u krvi, te bi me mogle i glave doci. Neka se mladji batrgaju s njima i konzumiraju ih na sve moguce nacine, a meni ostaje nesto laganije: mirisni prirodni cajevi, gledanje lijepo aranziranih kuharskih specijaliteta i sve zaliveno sa pivom koja mora biti uvijek pri ruci, drzeci se cuvenog principa 4 P iz nase "Vrbanje": Prije Podne Piva Prija. A da budem iskren, horozi me nisu nikada interesovali, pripravljeni i posluzeni na bilo kakav nacin.
2008-03-22 - Pavle Pavlovic
Koke više ne jedem
Kada si mamuran, kada je iza tebe nova godina ili kakva isto tako jaka fešta, onda ništa bolje nego juha od pijevca. Horoz ti izbije i najmanju kapljicu mamurluka, ispere teške tragove rakije, vinjaka, konjaka, vina zalivanog pivom... Ali, poslije ove predivne Nerkine priče, kojom me je maestralno provodao kao Felini u svojim filmovima, za mene više nema ni supe od horoza, niti pilieće čorbe. Sve što liči na Nerkinog horoza za mene je od danas zabranjeno, pa makar se morao patiti sa sve rjeđim i rijeđim mamurlucima. Stigle godine ne može se više, stigla nas kletva onih prvih ispijenih pića u našem parku, iz boca sto smo ih punili u Dubrovačkom podrumu na Marijin Dvoru.
|
| |
 |
|
Ovaj spomenar očekuje sjećanja i priče o našoj raji iz vremena prošlog i vremena današnjeg
Pošalji priču |
Stare i nove priče:
|
